U Beočinu, varošici na obroncima Fruške gore, samuje, sakriveno u gustom rastinju, oronulo zdanje u kojem je čuvani mađarski arhitekta spojio gotiku, renesansu i barok, uz dodatak kulture Dalekog istoka
U Vojvodini postoji više od 80 dvoraca koji potiču između dva svetska rata. Neki i danas krase polja i ravnice, dok je većina njih zaboravljena, u ruševinama, u zagrljaju prirode. Čak i takva – porušena, zarasla i na margini sećanja – ova zdanja su interesantna, možda i više od onih koji se i dalje hrabro drže.
Tipičan primer nalazi se na desnoj obali Dunava, u Beočinu, varošici na obroncima Fruške gore. Dvorac porodice Špicer, sakriven u gustom rastinju, samuje. Njegovo oronulo stepenište i ostaci polupanog vitražnog stakla popularni su na selfi fotografijama. To je samo trenutna zainteresovanost, ali ponekad i ona probudi želju da se sazna više, zaviri u prošlost.
Do pisanih dokumenata o Špicerovom dvorcu teško se dolazi. Više ih je na mađarskom nego na srpskom jeziku, kao i za većinu drugih zdanja u Vojvodini, sagrađenih između dva svetska rata. Puno obećanja, još više nezainteresovanosti čekalo nas je na svakoj adresi na koju smo se obratili u potrazi za dokumentima o dvorcu. Udruženim snagama uspeli smo da dođemo do podataka o sudbini dvorca, koja je očekivano, povezana s razvojem Beočina.
Grad se proslavio 1839. otvaranjem fabrike cementa u vlasništvu Adama Klarka i suvlasnika Eda Špicera. Odavde je brodovima Dunavom transportovan cement za prvi budimpeštanski most – Lančani most, tako da je razumljiva i odluka Špicera da 1898. baš na ovom mestu izgradi i svoj dvorac. Angažovan je Imre Štajndl, poznati arhitekta, čije je najznačajnije delo zdanje mađarskog parlamenta u Budimpešti, nastalo 1904. godine.
Dvorac na prostoru Beočina, u prelepoj prirodi, posebnog stila, tada još nepoznatog Evropi, za velikog arhitektu bio je novi izazov. Posebna odlika ovog dvorca uzbudljiva je kombinacija gotike, renesanse i baroka uz dodatke kulture Dalekog istoka. Rezultat je bio interesantna, međusobna igra raznih epoha, uz to unikatni eksperiment i svedočanstvo jednog vremena.
Danas je ovo zdanje spolja neprivlačno, s armaturom koja se vidi sa svih strana, nepotrebno bilo kome.
Međutim, nije uvek bilo tako. Nekada, iz daljine su pogled privlačili odžaci, koji su lepotom i stilom verovatno podsećali na stare francuske dvorce. I bašta je napravljena po ugledu na kraljevske dvorove.
Najimpozantniji prostor u unutrašnjosti zdanja bio je centralni hol. Kroz bogatu upotrebu mekih boja, oponašanje istorijskih modela slavne arhitekture, bio je teatralan, posebno zbog balkona na spratu s kog se pružao predivan pogled na njega. Naravno, tu je i gornja prostorija, s koje se izlazi na balkone.
Duh kojim se vodila secesija, ovde najviše zastupljena, izražava se i danas kroz vidljivu kombinaciju tipičnog mađarskog cvetnog stila u dominantnim roze i mekim plavim bojama s renesansnim lukovima.
Tu je još i pločnik s dekorativnom šarom koji, kao i sam dvorac, prkosi zubu vremena.
Nažalost, ono najlepše je nestalo. Staklene bašte više nema, mala kapela je nestala s lica zemlje. Zidove je nekada krasila lamperija, dajući prostoru posebnu toplinu. Parketni pod je zamenila zemlja, „ukrašena” biljkama koje polako zauzimaju i unutrašnjost građevine. Ulaznih vrata s velikim, metalnim „S” takođe više nema. Nema ni kamina od zelenih žolnaji kaljeva, urađenih po posebnim nacrtima. Peć iz najpoznatije fabrike tog vremena krasi možda nečiji dom, ali ne i ovaj dvorac. Na njegovom mestu danas je zgarište. Žolnaji keramika vidljiva je na Rajhlovoj palati u Subotici, Marijinoj crkvi u Novom Sadu, hotelu „Moskva” u Beogradu i na oko hiljadu građevina širom Evrope.
Meštani kažu da se o dvorcu prepliću razne priče. Beočinci ga nazivaju „Kuća sova i slepih miševa”, „Dvorac duhova” „Ukleti dvorac”. Poseta donosi nesreću, kažu, ne valja tamo ići. Bez odgovora ostaju molbe da nam se ispriča barem jedna priča.
Ostala je tek legenda opisana u knjizi „Snovi zatravljenih kula” Milana Belegišanina. Po njoj, ime vajara koji je izvajao skulpture nikada se nije znalo, mada je navodno kad je dvorac počeo da se rastura, pre nekoliko desetina godina, u sivilu ohlađenog pepela peći, pronađen pergament u kojem je opisana sudbina tvorca gipsanih ukrasa.
„…Po sjaju njegovih očiju bih rekao da dolazi s Dalekog istoka. Zove se Nador. Otkad je stigao, nije progovorio ni jednu jedinu reč. Samo ćuti i gnječi gips za fasadu i ukrase za zamak. Ono što me je zaprepastilo, to je da na svakoj ruci ima po sedam prstiju. Šake su mu toliko velike da prekrivaju hladom čitavu fontanu, kada ih ujutru diže uvis da se pomoli izlazećem suncu…”
„Juče se dogodilo nešto užasno. Bio je poslednji dan Nadorovog rada. Negde oko podne završio je i lik istočnjačkog zmaja na gipsanoj peći. Pre no što je počeo da se pakuje, stao je pred fasadu da vidi svoje delo i zadovoljan je otvorio desnu šaku. Bila je puna mrvica hleba. Toga trenutka sam pomislio da sam se možda ogrešio o tog neimara. Prvo mu je u šaku sletela nežna bela golubica, ali Nador je nije nahranio, no je šaku stisnuo i grudvu krvavog perja hitnuo ka najvišem dimnjaku. Umorivši se od prevare i zla seo je na svoj divan u gornjoj sobi da se odmori pred put. U sumrak ga je stigla osveta. Dok je spavao, golubovi su ga sasvim pokrili svojim izmetom, tako da su ga potpuno zalepili za divan. Pre noći se i sam pretvorio u golubiji izmet… ”
Pred početak Drugog svetskog rata porodica Špicer je odbegla, a nakon dolaska komunista na vlast objekat je nacionalizovan i od tada je služio kao gradska biblioteka, dom kulture, radio-stanica, sedište rukometnog kluba, a na kraju i kao ekskluzivni restoran. Špicerov dvorac se danas nalazi na listi spomenika kulture, ali, ako se ništa ne preduzme, ni toga više neće biti.
Divnim čudom, još uvek su vidljivi neki spoljašnji ukrasi.
Jedan, možda najznačajniji za kulturu i istoriju ovih prostora, nalazi se izdignut na baroknom zabatu. Reč je o turul ptici, mitološkom simbolu mađarske nacije. Sveta ptica, koja je krasila mnoge građevine i kojoj su podizani mnogi spomenici, od kojih je danas opstao samo jedan, u Tatabanji u Mađarskoj.
U donjoj zoni zgrade, ispod terase, nalazio se glavni ulaz, uvučen, zasvođen trolučnom konstrukcijom. Arhitektonski neobično rešenje za čuvenog arhitektu, pomalo kitnjasto i nezgrapno za istančan ukus 19. veka. Na ovom ulazu postoje i danas tri otvora od kojih su dva bila prozorska okna, a jedan prohodna vrata.
Međutim, cilj je postignut: prostor je bogato osvetljen, ukrašen konzolama, kružnim medaljonima, skulpturama. Na suprotnoj strani pročelja nalazi se monumentalni prozor, nekada ispunjen bojenim staklom, nad kojim se uzdiže veliki kružni otvor s ostacima kitnjaste dekorativne plastike.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
(Predrag Božin/ Miroslav Ćuk)
