Savremeni svet sve češće polazi od pretpostavke da za svako pitanje postoji tehničko rešenje. Veštačka inteligencija, kao izraz tog uverenja, danas ulazi i u oblasti koje su vekovima pripadale molitvi, tišini i ličnom odnosu čoveka sa Bogom. Upravo tu nastaje problem. Ne zato što je tehnologija sama po sebi loša, već zato što se koristi tamo gde njena priroda nije primerena.
Pre izvesnog vremena pažnju javnosti privukao je primer iz Švajcarske, gde je u crkvenom prostoru, u St. Peterʼs Chapel, postavljena veštačka inteligencija koja razgovara sa posetiocima u liku Isusa Hrista. Projekat je predstavljen kao umetnički i istraživački, ali sama njegova postavka otvara pitanje koje ne pripada više tehnici ni umetnosti, već veri i njenim granicama.
U hrišćanskom razumevanju, Hristos nije ideja, simbol ili zbir poučnih odgovora. On nije poruka koja se prenosi tehničkim sredstvima, niti glas koji se može reprodukovati. Vera se ne zasniva na informacijama, već na ličnom susretu, slobodi i tajni. Tajna ne znači prazninu znanja, već poštovanje onoga što prevazilazi ljudsku kontrolu. Veštačka inteligencija, po svojoj prirodi, nema pristup tom nivou postojanja. Ona može da imitira jezik, ali ne i prisustvo.
Poseban problem nastaje na psihološkom planu. Ljudski um reaguje na glas, lik i autoritet. Kada se sve to spoji u crkvenom prostoru, stvara se privid duhovnog dijaloga. Iako razum može znati da je reč o algoritmu, unutrašnja reakcija često ne prati to znanje. Upravo zato je u hrišćanskom iskustvu oduvek postojala opreznost prema pojavama koje deluju uzvišeno, ali ne nose plod unutrašnje promene. Nije svako iskustvo koje umiruje nužno i istinito.
Etički problem je jednako ozbiljan. Ko govori u ime Boga i sa kojim pravom? Ko snosi odgovornost za reči koje se izgovaraju o grehu, patnji i spasenju? U veri, autoritet ne proizlazi iz tehničke sposobnosti, već iz ličnog života, svedočenja i odgovornosti pred zajednicom. Algoritam nema savest, niti može preuzeti odgovornost za posledice svojih reči.
Duhovni život ne sastoji se od stalne komunikacije, već često od ćutanja, čekanja i borbe sa sopstvenom slabošću. Vera podrazumeva krst, a ne samo utehu. Tehnologija, koja teži da sve učini dostupnim i lakim, nudi odgovore bez te težine. Time se gubi ono što je suštinsko za duhovno sazrevanje.
Digitalna simulacija može citirati tekstove, ali ne može svedočiti. Ne može nositi tuđu patnju, oprostiti niti povesti čoveka putem lične odgovornosti. Zato ovakvi pokušaji ne predstavljaju produbljivanje vere, već njeno pojednostavljivanje do granice gubitka smisla.
Tehnologija ima svoje mesto u životu savremenog čoveka i može biti korisna u mnogim oblastima. Ali kada pređe prag svetinje bez mere i razlučivanja, ona prestaje da bude pomoć i pokušava da postane zamena. Vera, međutim, ne trpi zamenu.
Bog se ne programira, ne reprodukuje i ne priziva simulacijom. On se susreće u slobodi, tišini i ličnom traženju. Tamo gde nema duše, ne može biti ni istinskog susreta. I tu granicu, ako žele da sačuvaju smisao vere, ljudi moraju jasno da prepoznaju.
Zoran Hardi
Cybersecurity Specialist │ AI Threat Analyst
B.Eng. in Information Technology