Nekad prođe dosta vremena dok ne shvatiš da ti neko ne prija. Ne zato što si slab, glup ili previše emotivan, već zato što si se trudio da veruješ. Davao si šansu, prelazio preko stvari, pravdao u sebi ono što ti je u stomaku govorilo da nije u redu. Govorio si sebi da svi imamo loše dane, da niko nije savršen, da treba imati razumevanja. I jesi imao. Ali nisi imao mir.
Počneš da primećuješ da ti se glas stišava kad si s tom osobom. Da se suzdržavaš, paziš kako ćeš nešto reći. Da se osećaš krivim zbog stvari koje inače ne bi ni primetio. Da te boli stomak kad vidiš njihovo ime na ekranu. Da svaki susret ostavlja neki gorak trag. I sve to traje, dok jednog dana ne pukne iznutra. Tiho, ali jasno. Kažeš sebi: „Dosta mi je.“
I onda se javi to pitanje koje često izbegavamo zašto su uopšte ljudi takvi? Kako neko može da bude hladan, nepravedan, ciničan, a da toga nije svestan? Odgovor je složen, ali često jednostavan u suštini većina ljudi koji povređuju druge, i sami su nekada bili povređeni. Nisu svi toksični ljudi zli. Neki nikada nisu naučili kako da vole bez kontrole. Neki su odrasli u okruženju gde je slabost bila sramota, pa su naučili da se brane napadom. Neki jednostavno ne znaju drugačije.
To ne znači da ih moraš opravdavati. Ali ako to razumeš, onda možeš da to doživiš bez mržnje. Ne nosiš ogorčenost, ne tražiš osvetu, ne vraćaš istom merom. Samo se povučeš. Ne zato što si slab, već zato što više ne pristaješ na igru u kojoj gubiš sebe. U nekom trenutku naučiš da postavljanje granica nije znak bezosećajnosti. To je znak da si sazreo. Da više ne pristaješ da te oblikuje tuđe ponašanje. Naučiš da možeš nekoga da razumeš, a da ipak odlučiš da mu ne daješ više mesto u svom životu. I to je sloboda.
Sloboda nije u tome da kažeš svima da ti ne trebaju. Sloboda je kad tačno znaš ko ti prija, a ko ti šteti, i kad više nemaš potrebu da to stalno objašnjavaš. Kad više ne osećaš krivicu zbog toga što čuvaš svoj mir. Kad se okružiš ljudima koji ne traže da se menjaš da bi bio prihvaćen, već te poštuju takvog kakav jesi.
I onda, jednog dana, u sred običnog dana, uhvatiš sebe kako dišeš bez tereta. Kako ti se misli ne vrte oko toga šta si pogrešno rekao, da li si nekoga razočarao, da li si opet prećutao nešto što te boli. I tada shvatiš počeo si da živiš za sebe. Ne iz inata, ne iz besa, već iz potrebe da konačno budeš svoj.
To nije sebičnost. To je zdrav razum. To je samopoštovanje. To je granica između života koji preživljavaš i života koji biraš. A kad jednom osetiš kako izgleda kad si svoj, više nikad nećeš dozvoliti da te iko uveri da je to pogrešno.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
