Najstarija Šiđanka Cvetanka Tubić (98) još se seća plesa sa čuvenim slikarom. Besprekorno je plesao. Samo je ćutao. Nisam mogla ni pogledom da ga obuhvatim koliko je bio visok
Bilo je to pre 80 godina, na završnom balu plesne škole koju smo zajedno pohađali. Bio je jedini među muškarcima koji je nosio tamno odelo i belu košulju sa crnom leptir-mašnom i belom maramicom u džepu sakoa. Besprekorno je plesao, iako je sve vreme ćutao, a ja nisam mogla ni pogledom da ga obuhvatim, koliko je bio visok.
I dan-danas je Cvetanki Tubić (98) iz Šida ostao u sećanju tango sa čuvenim slikarom Savom Šumanovićem, koji se, kako kaže, desio sasvim slučajno.
– Svako je imao svog partnera u igri. Milicu, s kojom je on stalno plesao, jedan mladić je zamolio za ples, i tako sam je slučajno „pripala“ Savi, kako bismo odigrali tango – priseća se Cvetanka, koja je često viđala Šumanovića kako se šeta Šidom, obučen kao pravi gospodin.
Ova, najstarija Šiđanka najveću ljubav gajila je prema putovanjima, posetila je 32 zemlje, od Evrope, Azije, do Afrike… A njena svedočanstva o nekim prošlim vremenima objavljena su u publikaciji pod nazivom „Cvetanka Tubić – život i delo“.
U porodičnoj kući u Šidu, Cvetanka gaji uspomene na svoju ranu mladost i život koji ju je 2. marta uveo u 98. godinu.
– Bilo nas je četvoro dece. Ja sam najstarija, pa onda brat Boško, koji je poginuo u ratu sa 20 godina, srednji brat Milorad živi sa porodicom u Beogradu i redovno me posećuju, dok je najmlađi brat Gojko umro – setno priča najstarija Šiđanka, koja u jedinom braku nije imala dece.
Ne samo da je decenijama bila aktivna u svim sferama života i dala veliki doprinos razvoju kulture, već je meštani ovog sremskog grada smatraju i najverodostojnijim izvorom informacija iz prošlog veka. Zato nijedan zapis sa područja opštine Šid nije napravljen bez konsultacije sa Cvetankom.
Za pedesete godine prošlog veka kaže da su bile zlatno doba za razvoj kultuture. Tada ju je Kulturno-prosvetna zajednica Opštine Šid poslala na kurseve folklora u Novi Sad, da bi izučila za folklornog rukovodioca.
– Prvu grupu igrača osnovala sam u šidskoj gimnaziji, vladalo je tada veliko interesovanje za folklor. Zato su mi putovanja bila najveća strast. Bilo gde da sam išla, kupovala sam gramofonske ploče sa karakterističnom muzikom te zemlje. Skupljala sam prospekte i slajdove, tako da u nekoliko stotina slajdova imam sve svetske muzeje i galerije – kaže naša sagovornica, koja je putopisne reportaže sa svojih putovanja objavila u delu pod nazivom „Odmah se vraćam“, 1997. godine.
Pored toga što je svetski putnik, filatelista, esperantista, dobitnica je i Višnjićeve nagrade za životno delo i veliki je darodavac Biblioteke „Simeon Piščević“ u Šidu, kojoj je poklonila knjige i mnogobrojne publikacije, putopise, fotografije, albume, razglednice, časopise.
– Slabije se krećem, ali zdravlje me još dobro služi, iako je to duboka starost. Žao mi je što ne mogu više da čitam, jer mi je vid oslabio, pa mi i naočare slabo pomažu – jada se najstarija Šiđanka.
(Smiljka Kostić)
