Mitrovčani baš nemaju sreće sa spomenicima, vidljivo nestručna lica im nameću mahom ljude koji to ni po čemu ne zaslužuju. Možda se to čini u neznanju, mada, ruku na srce, izgleda da su ti razlozi više u skladu sa nekakvom pakošću kod predlagača. Da budemo sasvim precizni, pakošću prema svojim sugrađanima.
Iako za to nije bilo razloga, Ćira Milekić, austro-ugarski gradonačelnik Mitrovice, dobio je spomenik na samoj granici parka i betonske površi Gradskog trga. A nije bilo razloga jer je Miletić bio klasični mađaron i “naduveni žabac” kako su ga savremenici opisivali što zbog omiljene boje što zbog držanja i zaboravljanja ko je i odakle je. Sva su mu deca okrenula leđa Srbima, pobegla iz Mitrovice i imitirala Austrougare, a on sam nije imao vremena za srpske ideje od rešavanja zagrebačkih saborskih problema.
Najzad, šta još reći osim da je Milekić slučajno postao gradonačelnik, nešto poput Zorana Miščevića vek kasnije, koji se samo zatekao na toj poziciji za razliku od prethodnih načelnika, tokom reorganizacije lokalne samouprave u tadašnjoj bečko-peštanskoj carevini.
Od situacije do situacije, navode istoričari, pokazivao je da je samo salonski Srbin ili zeleni-žuti baron u Zagrebu i Pešti. Mitrovica je za njega i njegove bila selendra gde se družio samo sa odabranim austrougarskim oficirima, činovnicima, a ni plemićku titulu nije nosio po svojim zaslugama već ju je „pozajmio“ od brata. A eto i danas neki vole mitove i legende pa od uvlakača i proslavljenog mađarona prave velikog i znatnog čoveka. Kad kažem neki, mislim na tadašnje društvo koje je insistiralo na dizanju spomenika Ćiri Miletiću, na čelu sa Nenadom Lemajićem.
I koliko god da je to bio idiotski potez, ipak su, u današnje vreme, neki drugi srbomrzitelji pokazali da i ispod dna ima neki talog, sa još dubljim dnom.
Tako se desilo da su, nekako, na neki čudan način, zahvaljujući već pomenutim nestručnim članovima raznih gradskih komisija, izdejstvovali da naspram Milekića, spomenik dobije i prosjak Jusa, poreklom iz Bijeljine, koji ama baš ni koliko je crnog ispod nokta, nije zadužio ovaj grad.
Osim što neke paćenike podseća na mladost. Grom i pakao! Jusa ih podseća na mlade dane. Na stranu što to samo po sebi nije neki argument, čovek bi se zapitao u kojoj su oni saksiji rasli kad ih od nebrojeno stvari koje mogu asocirati na mladost, njima baš prosjak Šefko dirnuo u srce.
U redu, razumem da svaki grad mora imati neke svoje lude, nekog lokalnog Salka Ćorkana, no kako baš Mitrovicu zapade da lude imaju svoj grad. I da u njemu prikazuju sav raskoš svog izopačenja.
Pitam se, zna li još ko, sem Slobodana Simića sa Bare Zasavice, odgovor na ovu nedoumicu.
