U doba kada je daljinski upravljač bio skoro pa nepotreban jer je RTB, koja će nekoliko godina kasnije postati Radio-televizija Srbije, gledaocima nudila samo dva kanala, 1. jula 1989. u pozorištu Duško Radović u Beogradu, pokrenut je TV program uz koji su 17 godina odrastale generacije u zemlji.
Program je „bio namenjena mladima, ali i onima koji su gajili taj mladalački duh“, kaže Igor Miklja, nekadašnji glavni urednik Trećeg kanala.
„I danas ne prođe dan da me neki, već sada sredovečni ljudi, ne zaustave i kažu: ‘jao, kako je to bilo dobro'“, dodaje Miklja za BBC.
Treći kanal je „lansiran u skladu sa politikom većine evropskih zemalja u tom periodu“, kaže Erik Gordi, profesor na Univerzitetskom koledžu u Londonu, za BBC.
„Ideja je bila da državni medijski servisi nude barem jedan kanal koji će unaprediti kulturni sadržaj.“
Miklja danas ocenjuje da je „neverovatno koliko smo kreativnih ideja imali, uz budžet koji je bio u visini budžeta prosečnog video kluba.“
Među tim idejama bili su kvizovi, poput 3K dura, preteče današnjih programa za biranje muzičkih talenata, Ko će koga, svojevrsne televizijske verzije upoznavanja budućih parova, ali i Šoder liste, do tada nezamislivog noćnog programa koji je gledalištu predstavljao najneobičnije ličnosti i događaje.
Mnoge emisije rođene na Trećem kanalu život su kasnije nastavile na drugim stanicama – poput Živeti kao sav normalan svet Tanje Peternek, Vodiću te samo reci gde utrla je put vodičima za vikend provod i kulturne događaje, dok je emisija Polarotor bila jedna od prvih o modernim tehnologijama.
Ipak, mnogim gledaocima su u sećanju ostale brojne muzičke emisije poput Dodatnog ubrzanja, Garažnog geta i VJ Tehna, koje su mlađoj publici omogućile da čuju domaći i strani rokenrol i na državnoj televiziji.
Treći kanal prestao je sa emitovanjem programa u maju 2006. godine, dok od 2015. godine ponovo postoji televizijski kanal RTS3, specijalizovan za kulturni i obrazovni program.
‘Prvi pokreti novorođenčeta’: Kako je televizija krenula iz pozorišta
Voditelj Vojislav Nedeljković pridružio se ekipi Trećeg kanala dve nedelje po početku emitovanja programa.
„Početkom 1989. godine došlo je do stvaranja jedne druge televizije – Omladinskog kanala (OK kanala)“, kaže Nedeljković za BBC.
Program se emitovao iz Doma omladine u Beogradu, a osnivač je bila Gradska konferencija Socijalističkog saveza omladine.
„Ta televizija je predstavljala malu revoluciju jer je organizovana oko razgovora o politici, erotici i sportu u sred komunizma“, dodaje on.
„Brže-bolje je nakon tri nedelje ugašena, a na njenim temeljima je nastao Treći kanal.“
Program je, seća se Nedeljković, počeo da se pravi u pozorištu Duško Radović, a zatim je prebačen u tadašnji Dom pionira (današnji Dečiji kulturni centar Beograd), da bi 1990. ekipa prešla u Sava Centar.
„Bio sam uz novorođenče od malih nogu“, kaže voditelj.
„Zaštitni znak televizije su bili dobra energija i mladi kvalitetni ljudi, koje vlasti nisu mnogo kontrolisale.“
„Kvaka programa“, dodaje on, bila je što su kreatori programa na „direktniji i neuštogljeniji način pronalazili put do publike“.
Iste godine, teniser Igor Miklja je sa 20 godina zadobio težu povredu lakta i nije mogao da igra šest meseci.
Tako je postao novinar.
„Prijatelj me je pozvao da na Trećem kanalu prevodim, a zatim i prenosim tenis“, priseća se Miklja za BBC.
„Imao sam probni period četiri nedelje, na kojem sam ostao narednih deset godina.“
Program je, dodaje on, „krenuo pomalo amaterski i neobavezno, jer nikada nije bilo dovoljno novca, ali ni interesovanja vodećih ljudi u RTS-u“.
„To što nismo imali novca je bio zaista problem, ali nas je primoravao da budemo kreativni“, kaže Miklja.
Tako, dodaje, „većini tehnoloških kompanija koje su se kod njih reklamirale nisu naplaćivali ništa, ali bi ih zamolili da im daju opremu da bi snimili neku emisiju“.
„To što na nas nisu obraćali mnogo pažnje na početku je isto bilo dobro, jer smo imali veću slobodu nego na RTS 1 i 2″, objašnjava novinar.
„Formirala se talentovana grupa ljudi, možda i zato što nije bilo konkurencije, to su bile novine za publiku.“
Nedeljković rad na ovoj televiziji opisuje „dovijanjem“.
„Radilo se koncem i konopcem, a to nas je i nateralo da budemo kreativni. Tako smo delom zamenili milione.“
Nikola Kojo i zamena za karaoke: Kako je nastao 3K dur
„Popularna kultura koja je više bila okrenuta rokenrolu i tome šta se dešava u svetu“, ovako sadržaj Trećeg kanala opisuje Marko Stolica, jedan od voditelja muzičkih emisija.
Ipak, po nekim sadržajima bio je i preteča današnjih rijalitija i programa u kojima se biraju muzičke i glumačke zvezde.
Tako su nastali i 3K dur i Generalna proba, muzičko i glumačko takmičenje.
„Priča je malo čudna“, seća se Vojislav Nedeljković, voditelj 3K dura.
Urednik je, dodaje, od njega tražio da vodi takmičenje u karaokama.
„Ja sam pokušavao da ga izbegnem, jer tu nema duše“, kaže Nedeljković.
U to vreme, kao dopunski posao, voditelj je radio u jednom beogradskom klubu sa poznatim glumcem Nikolom Kojom.
„Ponedeljkom smo osmislili kao dan kada se takmiče pevači amateri“, dodaje on.
„Bio je to, naravno, jako nereprezentativan dan za izlaženje, ali smo mi za nepunih nedelju dana uspeli da osmislimo televizijsku emisiju i sa tih večeri okupimo ekipu za prvi serijal 3K dura.“
Tri mladića i tri devojke takmičili su se u nekoliko kategorija – pojedinačnom pevanju, duetu, imitaciji, a kviz je ubrzo postao popularan u Srbiji.
„U šali kažem, ja imam dve reprezentativke na Evroviziji“, dodaje Nedeljković, misleći na pevačice Jelenu Tomašević i Mariju Šerifović, koje su bile pobednice kviza, a godinama kasnije se našle u samom vrhu takmičenja za pesmu Evrovizije.
I jedna od voditeljki Trećeg kanala, Duška Vučinić, kasnije je postala redovna komentatorka ovog takmičenja za RTS.
U porodici pevačice Jelene Tomašević „Treći kanal se zajednički gledao jer je bio prozor u svet“.
„Pobeda u tom kvizu mi je najbitnija u životu jer sam imala samo 18 godina, a Treći kanal sam gledala celo detinjstvo“, kaže pevačica za BBC.
„Bio je to trenutak kada su pevači početnici u vreme bez rasprostranjenog interneta imali mogućnost da se predstave na zdrav i kvalitetan način.“
Treći kanal je za Jelenu Tomašević bilo prvo mesto na kojem je čula brojne strane autore koji su joj postali muzički uzori.
„Nikada neću zaboraviti kada sam čula Maraju Keri na MTV-ju ili Vitni Hjuston“, dodaje ona.
„To je za mene bilo otkrovenje.“
Iako danas mnoge emisije kupuju licence za strane šou programe sličnog sadržaja, Miklja kaže da su ovi kvizovi „bili prilagođeni našem tržištu i navikama“.
„Mnogi ljudi su posle njih upisivali muzičke i glumačke akademije i postajali zvezde“, kaže on.
Muzikom protiv cenzure
U vreme kada je lansiran Treći kanal, na vlast su došle snage koje su uništile kulturne institucije u Srbiji, kaže Erik Gordi.
Dok je u Srbiji tokom 1990-ih javni servis bio pod kontrolom Slobodana Miloševića i njegove Socijalističke partije Srbije, Treći kanal je, kaže Marko Stolica, odolevao političkim pritiscima.
„Puštali smo rokenrol i tako se borili protiv mržnje“, kaže Stolica.
Kada bi se dogodilo da vlast zabrani puštanje određenih bendova ili diskografskih kuća, autori programa su se, kaže, dovijali.
„U jednom trenutku su nam zabranili da puštamo bendove koji su imali etiketu izdavačke kuće B92″, seća se on.
„Mi bismo samo javili kolegama da ćemo, na primer, spot Darkvud daba ili Sanšajna potpisati kao da ih je objavio Treći kanal. Jednostavno smo se, što se kaže, napravili ludi, i to nam je prolazilo.“
B92 je bila nezavisna medijska i produkcijska kuća čiji je rad često bio zabranjivan tokom Miloševićeve vlasti.
I Stolica je na televiziji počeo slučajno da radi.
„Zvala me je tetka koja je bila novinarka i rekla da njenima ‘čupavcima’ iz muzičke redakcije treba još jedan član“, kaže on.
„Muvao sam se tamo šest meseci, radio probno godinu dana od 1993. godine, a zatim počeo i emisije da vodim.“
Tako je nastalo i Dodatno ubrzanje, emisija koja su željno iščekivali ljubitelji rokenrola svake subote pre podne, jer su mogli da vide brojne strane i domaće spotove.
„Treći kanal je tada imao više od 10 muzičkih emisija, bio je bastion kulture“, kaže on.
„Na neki način smo obrazovali generacije.“
Spotovi su dolazili sa američkog MTV-a, najveće muzičke televizije na svetu, sa kojom je Treći kanal imao ugovor.
„Mi smo negde i krenuli upravo sa tom vrstom muzike, koja se sluša u svetu, a iz MTV-ja su to prepoznali i lako smo našli zajednički jezik“, kaže Miklja.
„Dopustili su nam da emitujemo spotove bez plaćanja.“
To je za Srbiju, dodaje, „bila revolucija jer mladi ljudi nisu mogli kao danas da slušaju muziku i gledaju spotove na internetu“.
„Ako nismo imali šta da emitujemo, onda je išla muzika“, kaže on.
Taj rokenrol duh kasnije su potisnule emisije poput Zabave miliona (ZAM) u kojoj je mogla da se čuje u to doba neizbežna turbo-folk muzika.
Prvi i u reprizama i španskim serijama
Jedna od ideja urednika Trećeg kanala bila je i da se repriziraju stare serije, poput Boljeg života.
„Pitali smo direktore u RTS-u da nam to dozvole, oni su rekli: ‘pa dobro, može, ionako nam to stoji negde u paučini'“, seća se Miklja.
„Ove reprize su nam donele tolike rejtinge da niko nije mogao da nas ugrozi, a iste serije su se posle reprizirale u udarnim terminima i na prva dva programa.“
Ovakvi uspesi bili su, kaže bivši urednik, garant da Treći kanal nastavi da radi.
„Posle su se godinama ti šefovi pitali: ‘čekaj, što mi to nismo uradili’?“, dodaje on.
Pod sličnim okolnostima, Treći kanal je bila i prva televizija koja je emitovala španske telenovele.
„Išla bi prvo domaća serija, pa španska u terminima od 8 do 10 uveče“, kaže Miklja.
„Kada bismo obezbedili rejting, mogli smo da puštamo naše emisije, koje su bile najvažnije.“
Kraj
Treći kanal prestao je da emituje program u maju 2006. godine.
Tada je usvojen zakon da javni servis može da ima samo dva kanala.
„Niko nije razmišljao da možda proda Treći kanal, kao što je to, na primer, uradio hrvatski javni servis“, kaže Miklja.
On veruje da je kanal, reklamiran kao najbolja televizija za mlade u Srbiji, ugašen iz političkih razloga i zbog interesa drugih privatnih televizija, koje su takođe počele da uvode zabavni program za mlade.
„Neverovatna je šteta što se ova televizija ugasila“, kaže Marko Stolica.
„Zaista je imala neki drugi pristup, koji nije bio jeftin i vulgaran, a dopirao je do mladih ljudi.“
