Sremci kao taoci vojvođanskog autonomaštva

1
1411

Ideju vojvođanskog autonomaštva Titovi komunisti su brižljivo gajili tokom perioda svoje vladavine. Njome su članovi partije, pored ostalih instrumenata ideološke lepeze, gasili mogućnost razbukatavanja srpske nacionalne misli severno od Save i Dunava.

Kada su mehanizmi koji su držali Srbiju i srpski narod u stanju hibernacije, krajem osamdesetih godina prošlog veka, popustili, ideja vodilja vojvođanskih autonomaša postao je dosledan opozicioni status naspram režima Slobodana Miloševića.

U poslednjoj fazi, nakon pobede demokratskih snaga u Srbiji činilo se da će vojvođansko pitanje napokon naći model koji zadovoljava sve strane, no, s obzirom da su se lideri Dosovskih stranaka prema ovom problemu odnosili na isti način kao i prema drugim temama, odlaganjem hvatanja u koštac sa njim i guranjem pod tepih nedovršenih rešenja, vojvođansko autonomaštvo i danas nastoji da se politički profiliše i zadrži pred očima birača u obliku nekakvog Vojvođanskog fronta, sastavljenog od, do juče ljutih protivnika, Nenada Čanka (LSV) i Aleksandra Odžića (Vojvođanski republikanci).

Danas zagovornici autonomije Vojvodine pokušavaju svoju potrebu postojanja opravdati sličnim tendencijama u Evropi, namerno ili slučajno zaobilazeći faktor zvani nacija unutar tih gibanja, jer im on ne ide u prilog.

Naime, u samoj suštini regionalnih problema nekih evropskih država (Španija, Velika Britanija, Belgija, Italija, a u novije vreme priključila se ovoj grupi i Ukrajina) je relacija između nacija unutar međunarodno priznate države. Koliko je ta relacija negativno obojena toliko se problem regionalnog organizovanja određene države ističe. Problem Španije nije njena potreba za unutrašnjim prekomponovanjem u smislu decentralizacije, već problematična relacija između većinskog naroda i ostalih, manjih, poput Katalonaca.

Ista matrica se pojavljuje na Ostrvu između većinskih Engleza i Škota, u Italiji u odnosu većinskog naroda na tzv. Venecijance i slične, ili u Ukrajini u odnosu Ukrajinaca i Rusa. Pa i u Belgiji je problem baziran na odnosu između Flamanaca i Valonaca, a ne na nekim drugim relacijama (selo – grad, radnici – industrijalci).

Zagovornici autonomije Vojvodine, pa i njenog ocepljenja od matične države, svesno zaobilaze ovu činjenicu, jer ona ne ide u prilog rastakanja Srbije, naprotiv. Većinski narod u Srbiji je i većinski narod u Vojvodini, bez obzira na višedecenijski trud zagovornika autonomije da stvore novu naciju, takozvane Vojvođane.

U ovom smislu se ne može porediti Vojvodina čak ni sa Kosovom i Metohijom, upravo zbog činjenice da nezavisnost Kosova podržavaju Albanci koji stoje naspram većinskog naroda u državi Srbiji od kojeg nastoje da se odvoje i za to dobiju puno međunarodno priznanje.

Kada bi se čvrsta NATO ruka makar za trenutak podigla iznad Bosne i Hercegovine koju tvore tri nacije, svetlosnom brzinom bi se ova država podelila upravo na tri dela, svakako ne dajući ni promil mogućnosti da ta podela ide na dva, četiri ili više od toga, političkih entiteta. Znači, i ovde je sam temelj stvaranja posebne države nacija.

Lako se zaključuje da, po pravilu, celokupna sve-evropska politička gibanja koja se tiču takozvane regionalizacije država na prostoru ovog kontinenta u fundamentu imaju pitanje nacije, bez obzira na želju vojvođanskih autonomaša raznih boja da svoju anacionalnu srž oboje karakteristikama evrofilstva. 

Posmatrajući, dakle, politička kretanja u današnjoj Evropi, ta nastojanja u samoj praksi pokazuju apsurdnost takve teze. Njihova težnja da naciju gurnu u drugi ili treći plan, u osnovi je želja da sve što liči na srpstvo umanje, ako već ne mogu da dovedu do nepostojanja.

Čak im ni argument decentralizacije po primeru Nemačke ne ide u prilog, naročito ako se uzme u obzir činjenica da teritorija Srbije severno od Save i Dunava može da se preoblikuje stvaranjem tri, sa svojim pravima i obavezama, istorijska regiona: Srem, Banat i Bačka, i dve, zakonom uređene gradske oblasti (Novi Sad i Subotica).

Pored svega, ideja vojvođanske autonomije je i, na neki način, šizofrena, plemenska, feudalna – jednom rečju – antievropska. Njena šizofrenost ogleda se u jednoj nelogičnosti: ako je osobi koja zagovara autonomiju Vojvodine, Srbija mala jer je u duši evropejac, kako onda može, u istom tom trenutku, u istoj rečenici, Srbija da mu bude prevelika čim se zalaže za odvajanje jednog njenog dela.

Gde je onda u glavi modernog evropskog čoveka prostor za Vojvodinu, sem ako je potreba za njenim postojanjem protkana željom za potkopavanjem Srbije?

(Milan Milivojević)

1 COMMENT

  1. Vojvodina treba da ima autonomiju, ali bez bilo kakvih obeležja državnosti (vojske, policije, monete, spoljnih poslova). Očuvanje nacionalne i kulturne raznovrsnosti i jednakosti u Vojvodini treba da je imperativ i Beograda. Centralizacija ima čitav niz negativnih posledica po jednu državu, od siromašenja regiona, migratornih kretanja i sl. Stoga je veoma važno da Vojvodina, kao i drugi regioni u Srbiji, ima ravnopravan tretman u makroekonomskoj politici Srbije i u buđžetu. Mišljenja sam da sa 25% stanovnika Srbije, Vojvodina treba da dobije znatno više od 7% budžeta. Kada je u pitanju priča o otcepljenju Vojvodine, svako ko tako misli politički je diletant. Prvo, zašto bi se Srbi, koji čine većinu u Vojvodini, odvajali od svoje matice, kakva god da je ona. Zatim, svet je danas izrazito militantan, možda više nego ranije. Priče o nekoj političkoj „nirvani“ u EU utopija su visokog stepena. Na samostalnu Vojvodinu veoma brzo bi teritorijalne pretenzije pokazala Mađarska, Hrvatska i Rumunija. Dakle, narode moj, ne nasedajte pričama Čanka, Kostreša i „fotografa“ i ostalih likova koji na ovoj suludoj ideji opstaju u politici i super žive na naš račun. Voze se džipovima, bahate po kafanama i salašima, uživaju u velikim stanovima i sl. To je fića stranaka (više ih nema ni za kombi), koja ima jedini interes da opstane u politici i na taj način obezbedi sebi „leba be motike“. Poruka za BGD bi bila, više poštovanja za Vojvodinu, više para iz budžeta, prestanite da potežete pitanje vojvođanskog separatizma u političe svrhe, kada on suštinski, u narodu, ne postoji kao većinska opcija.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here