– Ne želim da idem na more, ne volim more, hoću u Jasenovac, ali mi ne daju – iz popodnevnog dremeža te budi dobro poznati glas.
More, da, prošlo je toliko godina, sećanja naviru, gitara, Zaostrog i vatrena Mađarica na plaži… Izbacuješ je iz glave, ima bitnijih stvari od davne osamdeset i neke.
Radiš za 40.000, 26 dana u mesecu. Nosiš cipele stare pet godina i danas ti je druga rata za školske knjige. Ponosan si, sin ti odlično uči. Ako bude potrebe radićeš i dva posla, da ga iškoluješ, da postane lekar, pa da ode…
Gledaš u novčanik, u njemu su dve crvene i par zgužvanih dvadesetica. Na jednoj piše „za našu decu“.
Ipak ćeš preskočiti ratu, srećom pa je vlasnik knjižare velikodušan, ni ranije nije pravio problem oko kašnjenja. Frižider zjapi prazan, tri jajeta i pola margarina.
Ulaziš u Maksi, ulje, mleko, sok… Ne, ne možeš sok, nek’ stoji, pa kad bude plata. Salama „Matijević“ 250 dinara. Svinjski but je na akciji, računaš u sebi… Ne uklapa se, možda neki drugi put. Novine, da, uzećeš „Alo“, imaš one dvadesetice, „za našu decu“.
Mušterija ispred tebe kupuje boks cigareta, 3.000, hvala bogu pa si prešao na duvan, zdraviji je, nema te vražije aditive, samo što žena zvoca kako smrdi. Jedna crvena ode, drugu moraš ostaviti, za užinu, za njega mora biti, doktor će to da bude, tatin…
Gledaš na sat, još 45 minuta, pa moraš u treću. Dovoljno za prelistavanje štampe i jedno jaje, salama se teško vari i muči te kiselina kada je jedeš uveče.
Na naslovnici Bočelijev koncert, u publici dame u skupim toaletama…
Huligani su ponovi rušili Novi Sad. Ne razumeš zašto to rade, pa nikada nam nije bilo bolje…
Treba krenuti, već je 9, uh, dugo je do ujutru, ali hvala bogu pa imam posao, izgovaraš na glas, može i gore, kako bi bilo da sam rob…
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
(Davor Cicović)
Bravo!