Autobuska stanica u Rumi: NEKADA PONOS, SADA RUGLO I SRAMOTA!

Svi putevi vode kroz Rumu, ali sve je manje autobusa koji „pristaju“ u sremsku luku jer nemaju gde. Glavna autobuska stanica već više od pola decenije živi u potpunom mraku i sablasnoj tišini, otkako je struja isključena, a zaposleni poslati kući sa radnom knjižicom u džepu.

Mesto sa kojeg su generacije Rumljana svakodnevno polazile u svet, i svet dolazio u Rumu, postalo je ruglo grada. Peroni obrasli u korov, razbijeni svetlosni semafori, polegla stabla nastradala u nevremenu, razlupana vrata i prozori, smeće koje leti na sve strane, pobacana dokumenta na šalterima gde su se kupovale karte, plafoni koji vise u nekad toplim čekaonicama i restoranu – slika su i prilika nečega što bi trebalo da bude javno dobro.

Rumljani su zbog toga odavno kivni i upiru prst u lokalne funkcionere, ali u Opštini kažu da krivica „ne stanuje“ na njihovoj adresi. Oni navode da je problem u nerešenoj vlasničkoj strukturi i smatraju za to odgovornim pređašnje vlasti.

„Kada je posle 2008. godine došlo do privatizacije gradskog preduzeća za prevoz putnika, dve trećine stanice je pripalo firmi „Rumatrans“, koja je u međuvremenu prestala da radi. Ostatak se nalazio u vlasništvu Akcionarskog društva „Korzo“, a ono je otišlo u stečaj. Grešku je napravila prethodna vlast, jer nije napravila ugovor kojim bi se, šta god da se desi sa kupcima, zaštitila stanica“ – kaže Dušan Ljubišić, načelnik Opštinske uprave grada.

Pre nego što je „Rumatrans“ prestao da radi, proredio je polaske do te mere da se Ruma, udaljena od Novog Sada 35, a od Beograda 65 kilometara, činila kao „slepo crevo“.

Pre četiri godine, dolaskom „Masterbusa“, preduzeća koje je dobilo nadležnost da prevozi putnike po gradu, opštini i do prestonice, građanima je laknulo. Ali, time nije rešeno i pitanje Glavne autobuske stanice, pa se svi polasci i dolasci organizuju sa gotovo improvizovanog stajališta u centru grada.

– Mi smo želeli da kupimo stanicu, ali nas je u tome sprečio „Rumatrans“ – kaže Bogdan Tomić, direktor „Masterbusa“. – Ostavili su dugove za struju i vodu, ko zna koliko je tu neplaćenih računa, nezainteresovani su za to imanje, ali iz hira neće da nam ga prodaju. Problem je i sa ostatkom imovine, koji je pripao preduzeću u stečaju, pa smo nekoliko puta pokušavali da uđemo u trag njegovom trenutnom statusu i naslednicima. Nećemo odustati, jer je ljaga pala na nas, pošto svi misle da smo mi vlasnici.

Do rešenja, autobuska stanica u Rumi ostaje lokacija na kojoj bi jedino režiseri crnog talasa mogli zadovoljno da trljaju ruke.

Rumljani su odavno zaboravili broj telefona koji su nekada napamet okretali da bi se informisali o polascima i dolascima autobusa. Trenutno, po paroli „snađi se“, ako žele da iz Rume stignu u komšiluk, moraju da pozovu Beograd.

Nadležni u lokalnoj samoupravi kažu da se trude da se loš utisak izbegne, pa s vremena na vreme angažuju „Komunalac“ da počisti smeće, mada toj posao nije u njihovoj nadležnosti. Pored toga, bilo je i nekoliko samoinicijativno organizovanih čišćenja od strane raznih građanskih udurženja, ali sve je samo privremeno rešenje jer i dalje unutrašnjost stanice služi za odlaganje otpada od strane nesavesnih pojedinaca.

(Tatjana Loš)