Prota Milorad Golijan rođen je 1952. godine u selu Žeravice kod Han Pijeska. Završio je Karlovačku bogosloviju i na radost roditelja Branka i Olge oženio Milicu Zekić. Rukopoložen za sveštenika u Banja Luci i kao početnik službovao u nekoliko parohija u Zvorničko-Tuzlanskoj eparhiji. Raspad Jugoslavije dočekao je u mestu Vlasenica, a početkom rata u Bosni biva prebačen u Sremsku Mitrovicu.
Razgovor sa Protom Golijanom vođen je u njegovoj kući u Mačvanskoj Mitrovici, u kojoj provodi svoje penzionerske dane. Probuđeno zlo i kako se izboriti s njim, bila je jedna od tema ovog razgovora vođenog uoči Božićnih praznika.
Ovih dana vidimo kako narod masovno kupuje po prodavnicama i tržnim centrima kao da im je poslednji Božić. Svesni smo da je sve to produkt modernog stila življenja i potrošačke civilizacije. Kako komercijalizacija svega oko nas utiče na našu podstvest na način da se počnemo ponašati upravo onako kako trgovinski magovi žele?
Sve što se događa oko nas utiče na buđenje podsvesti. Kada podsvest spava onda je to dobro za čoveka kao i za celokupno čovečanstvo, jer u suprotnom – sve strašno liči na buđenje vulkana. Kada je vulkan uspavan u njegovom podnožju ljudi mogu da žive, rade i stvaraju, da imaju vinograde, gradove, puteve, a kad se vulkan probudi onda on to sve ruši i prži svojoj rušilačkom lavom i svojom ogromnom energijom iz unutrašnjosti.
Budeći podsvest preobiljem lažnih slika koje nisu pogodne za čoveka, onda one deluju na svest kao lava iz vulkana na svoju okolinu. Tako dolazi do tragedija čoveka i kolektiva i naroda. Svi ratovi su izazvani erupcijom podsvesnih elemenata koji se probude u čoveku.
A kako čovek da živi u modernom svetu, da koristi savremene tehnologije, drži korak u svemu, a da ipak ne probudi sopstvenu podsvest?
Ja ne vidim mogućnost da se sve zaustavi, a to je, na kraju krajeva, i prorokovano u Svetom pismu. Ljudi će sve više bivati depresivni i neurotični. Podsvest je probudjena i ona je svakim danom sve jačeg intenziteta.
Snagu joj daju sve te lažne slike oko nas i jedini izlaz za pojedinca je samo otvaranje svesti za nadsvest. U podsvesti može da se desi da eruptivni nagoni koji se pojavljuju u čoveku i koji se ne mogu suzbiti tako da se vrate u svoje prvobitno stanje i to se nikad ne dešava.
Može samo da čovek otvori dušu za nadsvest. I tu je izlaz za čoveka.
Koji su kanali za otvaranje nadsvesti?
Ono šta mogu da preporučim, kao sveštenik, srpskom narodu, pa i drugim narodima koji me razumeju po jezicima kojima govorimo, nadsvest se može probuditi na dva načina.
Jedan je da oni koji idu u crkvu i koji se pričešćuju da slome te okove kojima su svoju svest zaključali za nadsvest, jer je posle Adama i Eve, kada je čovek okrenuo leđa svom tvorcu i okrenuo se palom anđelu, ovaj uništio prolaze ka nadsvesnom i zabetonirao čovekovu svest za uticaj gornjih slojeva nadsvesti.
Tako je čovekova svest ostala otvorena samo ka donjem svetu iz kojeg dolazi sve ono što je mučno i teško, urušavajući čovekovu suštinu.
Sad je potrebno čoveku ono što je Hristos ostavio svojom liturgijskom realnošću, u kojoj kroz evharistiju razvaljuje te okove i otvara ežderska vrata koja su davno pomenuta u našem epu kao zatvorena vrata naše svesti ka nadsvesnom. Sam čovek svojom snagom ne može ta vrata da otvori, potrebna je viša sila unutar čoveka koja će to da učini, a to je Duh Sveti koji se skriva u pričešću, odnosno svetoj evharistiji.
U jednom proročanstvu je rečeno: Nema sreće za Srbina dok se ne prolome ežderska vrata. Radovan Kazimirović u knjizi Tajanstvene pojave u srpskom narodu je to tumačio kao Skadarska vrata misleći da će bolji dani za Srbe doći kad se osvoji Skadar. No, to se pogazalo kao pogrešno tumačenje jer i posle oslobođenja Skadra, danas znamo, ništa nije bilo bolje za srpski narod. Gde je, onda, rešenje za one koji, sablažnjeni bahatošću današnjeg sveštenstva, ne idu u crkvu?
Pošto malo ljudi ide na molitvu i u crkvu daću sebi za pravo da tvrdim da svetitelji u slavskom hlebu i vinu učestvuju zajedno sa ukućanima, kumovima i gostima koji lome slavski hleb, naravno nevidljivo i prizivaju Duha svetoga da siđe. Tako danas svako ko uzima slavskog hleba i vina, na jedan posredan način, biva pričešćen tako da Sveti duh deluje u čoveku i ako mu čovek odgovori i dopusti, po slobodi biranja koju mu je Bog dao, čovek simbolično lomi vrata nadsvesti na način da se uništeni organi svesti duhovno preporođavaju i ponovo izgrađuju i otvara se duhovno oko koje je daleko snažnije od fizičkog oka.
Danas postoje teleskopi koji na Mesecu ili Marsu vide svaki usek i dolinu, dok duhovno oko koje se izgradi u nadsvesti (zahvaljujući hlebu i vinu iz pričešća) vidi i Hristosa i njegovu žrtvu na krstu, krv koja kaplje iz nogu njegovih dole, ka zemlji, i dok to duhovno oko vidi zlo koje je unutra u čoveku odlazi na krst i Golgotu.
To je svojevrsna trgovina Boga i palog anđela. Pošto Bog ne dira u slobodu čovekovog izbora, pa ni u slobodu anđela, a čovek je pustio po svojoj slobodi se druži sa palim anđelom, sa anđelom smrti i laži, a odrekao se svoga tvorca tako da čovek sad sa Duhom svetim koji je otvorio prolaz ka nadsvesti, sa tim duhovnim okom gleda krv Hristovu koja se proliva.
Pali anđeo nije hteo da napusti svoje roblje, a mi smo njegovo roblje, mi smo taoci palog anđela, on nas ne napušta bez otkupa. Taj otkup je krv Sina božijeg Isusa Hrista i to mu je dato. I dok čovek svojim duhovnim okom gleda ka krstu treba da zna da zlo ne ostaje u njemu nego da odlazi ka Golgoti.Kad bi zlo ostalo u čoveku tada bi Bog Otac zaustavio krv Hristovu koja je tekla iz njegovih rana i prekinula bi se svaka trgovina.
Mi bi ostali i dalje u ropstvu. No, pošto je Hrist umro na krstu znači da smo mi otkupljeni i to je proces koji traje u životu svakog od nas kako više ne bismo bili taoci tih podsvesnih paklenih sila.
Dobro, ali kako danas čovek da uvidi razliku između praznog obredizma i istinskog dodira sa Bogom?
To moraju da urade ljudi koji su uzeli sebi za pravo da se zovu sveštenici, a koji uopšte ne shvataju koja je njihova uloga. Njihov zadatak je da pomognu duši svakog čoveka prema onome što im se dalo kroz otkrovenje, da rade taj posao i da pomognu svakom pojedincu. Sveštenici bi trebalo daleko više da shvate i šta je liturgija i šta je pričešće i krsni hleb i vino. Istini za volju, u tome oni ne rade onoliko koliko bi trebalo.
Da rade znači taj protok energija bi postojao, a u Hristovu žrtvu bi se ulivalo zlo sveta, ali toga nema. Znači, da ta ežderska vrata naše nadsvesti nisu dovoljno oškrinuta, da smo mi još uvek pod pritiskom podsvesti.
Sveštenici su, mahom, okrenuti ka obrednim stvarima i žive u tom svetu obrednosti koja u današnje vreme nije dovoljna. Sve se razvija i crkva bi trebala da se razvija u smislu onog što ona može maksimalno da da.
Homjakov, ruski religiozni mislilac, rekao je ko hoće da shvati istinu on mora da pravilno shvati Liturgiju. Danas od bogoslovija sveštenstvo nauči da pravilno služi Liturgiju ne ulazeći u suštinu postupaka koja čine i simbolike koju Liturgija predstavlja. Liturgije su sve duže, ali objašnjenje suštine liturgijskog života u njima gotovo da i nema, na tome se u crkvama ne radi gotovo ništa.
Mi imamo mnogo ljudi koji su obremenjeni, koji su pod teretom, i briga i teškoća i nervoza i nespavanja i straha u ogromnim količinama. Ima izlaz za to, i dužnost je sveštenika da ga vernom narodu pokažu umesto da se utrkuju koji će da kupi moderniji mobilni telefon ili skuplji automobil.
Našim sveštenicima treba pomoći da prvo oni shvate šta je liturgijski život pa da to polako prenose i na narod da bi i narodu bilo bolje. Jer uloga crkve na zemlji je da čoveka oslobodi od ropstva i straha i da bude radosniji i slobodniji. Pa i sam Dostojevski je napisao da je čovek stvoren za radost, a ne za toliku tugu koja danas postoji i danas je ima u ljudima.
(nastaviće se)
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
Razgovor vodio: M. Milivojević
