Živeti u Srbiji znači živeti u državi od koje ne treba očekivati ništa, ali nas to ne sprečava da se divimo njenim apsurdima. Poslednji u nizu tiče se uvek aktuelne nezaposlenosti. Mnogi, pa i oni sa fakultetskim obrazovanjem, uporno čekaju, prijavljuju se na biro. Drugi traže načine da odu/pobegnu odavde. Posla nema, osim u radnim logorima stranih investitora.
Za rad u javnim preduzećima, državnim organima, institucijama, o kojem svi tako često i rado maštaju – pored partijske knjižice, moraš imati i nekog da te „preporuči“. Po kuloarima se priča i o ceni pojednih radnih mesta. Kontakt osobama i transferima. Ništa novo i ništa skandalozno. Poslednji u nizu fenomena je – zapošljavanje dece u firmama u kojim su im radili očevi i majke?
Sećam se da je toga bilo i ranije, da li je zaostavština komunizma ili ne – ne znam, ali se ostalo da se priča kako si mogao da se zaposliš na mesto oca ili majke kada bi ovi otišli u penziju, ukoliko si za radno mesto kvalifikovan. Danas je situacija uznapredovala. Ne moraš čekati do penzije, možeš odmah, jer to direktor duguje tvojim roditeljima, a on je taj koji odlučuje kako će se trošiti pare iz državnog budžeta koji punimo svi mi.
Je li to neki novi oblik državnog uređenja i neka new age aristokratija?
Logikom daj posao onome kome i majka i otac rade, a ovaj koji nema ni majke ni oca na istaknutim mestima neka crkne! Više sreće drugi put i nadati se reinkarnaciji u kojoj će se roditi sa „pedigreom“!
Mnoštvo je takvih primera u našim lokalnim sredinama, ne samo u javnim preduzećima i institucijama lokalne samouprave, već je to postalo uobičajeno i u sudovima, tužilaštvima, bolnicama i drugim institucijama. Bezobrazluk je dotle uznapredovao da više nije nikakva tajna da se raspisuju konkursi sa jedinom namerom da se zaposle deca uvaženih „građana“ – i to je nešto što je teško ignorisati! Da se to javno govori svima onima koji bi okušali svoju sreću na tim konkursima i da oni uprkos svemu o tome ćute, i to je neshvatljivo. Dokle više ovako?
Jesmo li mi toliko zaglupela nacija pa da dozvoljavamo svakom da nas pravi budalama. U redu i Turci i Nemci i Austro-Ugari – bile su to vojne sile na svetskom nivou, ali ovi domaći skorojevići?
Zar naša država funkcioniše tako da treba još više dati onome koji ima, a onaj koji nema neka emigrira, spusti kriterijume ili umre! Od gladi, od stida, od nepravde! I gde je neki savremeni Robin Hud, nije moguće da je on u Srbiji samo mit?
Je li to normalno? Nije. Ko je kriv? Svi mi koji trpimo, gledamo i najtužnije – ćutimo. Bojimo se, a ne znam ni čega ni koga. Naši dedovi se nisu bojali mnogo gorih neprijatelja, a mi smo spremni da pokleknemo pod svakim balvanom sa diplomom nekog privatnog vikend-fakulteta koji je spreman da nas potkrada i laže.
I ovde niti kritikujem vlast niti hvalim opoziciju – ista je to bagra koja uglavljuje svoje gde i kako može, a o malom i običnom čoveku prestane da misli onog momenta kada ovaj zaokruži broj na glasačkom listiću. Svi smo mi instrument za njihovo bogaćenje.
I ako nešto mnogo ne možemo da promenimo – treba li da ćutimo. Da gledamo nepravdu i da je šminkamo veselim bojama kako bi bila malo manje iritantna. Ili da se nadamo da ćemo imati više sreće u sledećoj reinkarnaciji !?
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
(M. M.)
Daj imena kad se sve zna, najvise ih boli kad im se ime javno izgovori. Ili ne smes?
Koja imena, u svakom preduzeću imaš gomilu, pocni od pošte koja se raspada od glupaka.