U Sremskoj Mitrovici poslednjih dana vladala je jedna neobična vrsta političke zabrinutosti. Nakon objave izborne liste Ujedinjene Srbije nestao je narodni poslanik Đorđo Đorđić. Tačnije, nestao je onaj Đorđo Đorđić kakvog su Mitrovčani navikli da gledaju gotovo svakodnevno: sa društvenih mreža, iz političkih saopštenja, sa fotografija, iz komentara i, reklo bi se, iz svih mogućih uglova lokalnog javnog života.
Odjednom – muk.
Pratioci koji su navikli da budu pravovremeno obavešteni o svemu što se događa u Đorđićevom svetu ostali su uskraćeni za redovni informativni servis. Nema novih epizoda iz privatnog i porodičnog života. Nema svežih političkih poruka. Nema uobičajene doze javnog prisustva. Čovek se, što bi narod rekao, ugasio kao Wi-Fi kad nestane struje.
I Mitrovica je, po logici stvari, počela da se pita: šta se događa sa nekadašnjih liderom opozicije?
Naročito je zabrinjavajuće bilo pitanje kako će javnost preživeti bez informacija o tome gde je bio, koga je posetio, kome je pomogao i – što je za pojedine vernike i lokalne hroničare naročito važno – koji je manastir ili crkvu u međuvremenu darivao. Jer, kada čovek toliko dugo i revnosno obaveštava javnost o sopstvenom životu, onda svaka iznenadna tišina počinje da liči na vanredno stanje.
A onda se saznalo. Đorđo je živ! I ne samo da je živ, nego je – politički življi nego ikada.
Viđen je preksinoć u Ležimiru na predizbornom skupu liste „Aleksandar Vučić – Ujedinjena Srbija“, na kojoj se nalazi kao kandidat za narodnog poslanika, na 66. mestu. I tu počinje drugi deo ove priče.
Jer, ako je nekome poslednjih godina promakla Đorđićeva politička biografija, dovoljno je bilo pogledati fotografije sa skupa. Čovek koji je nekada nastupao iz opozicionog tabora, bio funkcioner Stranke slobode i pravde i svojevremeno bio deo političke priče koja se suprotstavljala naprednjačkoj vlasti, danas se našao rame uz rame sa ljudima koji su mu nekada bili ljuti politički protivnici.
Politički život, dakle, pokazao je još jednom da u Srbiji postoje putevi kojima se od „nikad sa njima“ stiže do „dobar dan, kolege“ brže nego što običan građanin stigne od Mitrovice do Beograda. I zato je možda jasnije zašto je poslednjih dana bilo manje Đorđića na društvenim mrežama.
Neke stvari jednostavno zahtevaju koncentraciju. Treba promeniti politički dekor. Treba se pojaviti među dojučerašnjim protivnicima. Treba pozdraviti nove saveznike, napraviti fotografiju. A možda je najteže od svega – objasniti starim pratiocima kako se od opozicionog lidera stiže do kandidata na listi vlasti, a da pritom čoveku ostane čast i obraz.
To je već disciplina za koju nema posebne kategorije na izborima.
Zanimljivo je i to što se na skupu, barem prema opisu ovog događaja, uz njega nisu videli oni koji su ga godinama pratili kroz prethodne političke faze – ljudi kojima je nekada predstavljan kao opoziciono lice, kao jedan od onih koji će promeniti lokalnu političku scenu. Njih više nema u njegovom kadru ali zato ima novih lica.
Takav je politički život: publika se menja, bina ostaje ista.
Đorđo Đorđić je, dakle, pronađen. Živ je, zdrav je i politički aktivan. A ako se uskoro ponovo pojavi na društvenim mrežama, Mitrovica će moći da odahne. Konačno ćemo saznati da li je u međuvremenu neki manastir dobio pomoć, koja je porodična fotografija sledeća i – što je možda najvažnije – kako izgleda život čoveka koji je za samo nekoliko političkih poglavlja prešao put od jednog kraja političkog spektra do druge strane vlasti.
Istorija će možda jednog dana dati ozbiljniji odgovor. Za sada ostaje samo jedna mala lokalna dilema: Da li je Đorđo nestao sa društvenih mreža zato što nije imao šta da kaže – ili zato što je imao previše toga da objasni?
(M. Milivojević)
