Postoji jedno nepisano pravilo savremene političke scene: uvreda je sasvim prihvatljiva – sve dok je upućujete drugome. Ali onog trenutka kada se ista mera primeni na vas, odjednom nastupaju moralna panika, pozivi na odgovornost, vapaji za pristojnošću i dramatične objave o ugroženim ljudskim pravima. Povod za ovu tvrdnju su fotografije blokadera ispred zgrade Policijske uprave u Sremskoj Mitrovici objavljene na društvenim mrežama uz prateći tekst: ‘Dok im lider letuje na Siciliji, nekoliko mitrovačkih dijabola se i danas pržilo na suncu‘.
Grupica blokadera, koja već mesecima, pa i više od godinu i po dana, ne propušta priliku da političke neistomišljenike časti najpogrdnijim imenima, objavljuje njihove fotografije po društvenim mrežama, targetira ih, lepi im etikete i presuđuje bez ikakvog prava ili dokaza, iznenada je otkrila da – uvrede bole. Povod? Upravo pomenuta fotografija objavljena na Fejsbuk stranici Zbor SM koja je zatim preneta i na drugim profilima ove društvene mreže, između ostalog i Sremskomitrovačkog portala.
Na njoj nekoliko učesnika protesta stoji ispred Policijske uprave, dok građani prolaze svojim putem, očigledno nezainteresovani za parole kojima se tragedija u Novom Sadu pokušava iskoristiti u političke svrhe. Uz fotografiju je upotrebljen izraz „dijabole“, kao satirična karakterizacija njihovog ponašanja. I tada nastaje drama.
Odjednom kreću pretnje, najave osvete, optužbe za govor mržnje i sablažnjavanje nad činjenicom da je neko njima dao etiketu. Zanimljivo!
Jer, gde su bili svi ti principi kada su na društvenim mrežama objavljivali fotografije svojih sugrađana? Kada su ljude nazivali sendvičarima, botovima, izdajnicima, fašistima, kriminalcima, slugama režima i ko zna kakvim još imenima? Kada su bez presude određivali ko je častan, a ko nije? Kada su javno prozivali ljude samo zato što drugačije misle?
Tada nije bilo govora o kulturi dijaloga. Tada nije bilo saopštenja o dostojanstvu. Tada nije bilo vapaja za tolerancijom. Naprotiv, vređanje je proglašavano građanskom hrabrošću.
Očigledno postoji jedno novo pravilo političkog aktivizma: sloboda govora važi samo dok govoriš protiv drugih. Kada neko istom merom odgovori – nastupa kraj demokratije.
Posebnu dozu ironije celoj priči daje činjenica da proteste predvode ljudi koji pozivaju na „borbu do kraja“, dok se njihov najistaknutiji lider u međuvremenu odmara na Siciliji. Dok jedni dežuraju ispred policije, drugi očigledno smatraju da je mediteransko sunce najbolji lek za revolucionarne ideje.
Možda je upravo zato izraz „dijabole“ izazvao toliko emocija. Ne zbog same reči, već zato što je prvi put ogledalo okrenuto prema onima koji su ga godinama usmeravali ka drugima. Satira, po svojoj prirodi, nikada nije prijatna. Ona bode, provocira i izvrće stvarnost kako bi ukazala na apsurd. A teško je zamisliti veći apsurd od ljudi koji godinu i po dana dele etikete svima oko sebe, da bi se iskreno šokirali kada jednu dobiju zauzvrat.
Ako neko smatra da ima neograničeno pravo da druge javno proziva, vređa i politički obeležava, onda mora biti spreman da prihvati i činjenicu da će javnost o njegovom ponašanju imati svoj sud – nekada ozbiljan, a nekada satiričan.Jer sloboda govora nije privilegija rezervisana samo za jednu političku grupu. Ili važi za sve – ili nije sloboda.
Možda je upravo to najveći problem. Ne reč „dijabole“, već spoznaja da pravila koja su godinama važila za druge, odjednom važe i za njih.
(M. Milivojević)
