Karlo Dragutin Hart, čuveni dželat Kraljevine Jugoslavije, najviše pogubljenja obavio je na vešalima Kazneno-popravnog zavoda u Sremskoj Mitrovici.
U monografiji mitrovačkog zatvora, koja se upravo završava, jedno poglavlje posvećeno je dželatu Kraljevine Jugoslavije Karlu Dragutinu Hartu, koji je ostao upamćen po svojih 108 pogubljenja na „gospodski način“. On je prilikom svakog pogubljenja bio obučen u frak, nosio je bele rukavice, a žrtvi se nakon egzekucije poklanjao uz reči „Ja nisam kriv za tvoju smrt!“
– Prikupljajući arhivsku građu na izradi monografije o istoriji Kazneno-popravnog zavoda u Sremskoj Mitrovici u arhivama Zagreba i Beča, naišli smo, između ostalog, na podatke o egzekutoru Karlu Dragutinu Hartu, zanimljivoj ličnosti tog vremena. Rođen je 1879. u Karlinu u današnjoj Češkoj. Posle Prvog svetskog rata zanat je počeo da uči od tadašnjih poznatih dželata Alojza Sajfrida i Florijana Mauznera, da bi 1922. postao Sajfridov pomoćnik, a nakon njegove smrti glavni egzekutor Jugoslavije od 1925. do 1941. – priča Nebojša Draganović, zamenik upravnika KPZ Sremska Mitrovica i jedan od autora obimne monografije o istoriji najveće kaznione na Balkanu.O ličnosti Karla Dragutina Harta ostali su brojni zapisi u arhivama, ali i novinama tog vremena. Pisalo se da je putovao po celoj državi, a svakoj egzekuciji prethodio je ustaljen ritual. Kada bi dobio rešenje o mestu i datumu izvršenja smrtne kazne, njegov pomoćnik pakovao je kofer sa crnim frakom, uvek drugim belim rukavicama i cilindrom, koji je nasledio od svog „idola i učitelja“ Sajfrida. Ispod uredno složenog odela bili su spakovani konopac i crna maska za osuđenika.
– U arhivama smo našli zapise koji svedoče o svim pojedinostima pogubljenja. Na vešalima mitrovačkog zatvora, kao i svuda gde je Hart nastupao, odvijao se isti scenario. Na mestu izvršenja dželata i njegovog pomoćnika čekali su predsednik sudskog veća, tužilac, branilac, lekar i zapisničar, a po želji osuđenika i sveštenik. Straža je dovodila osuđenika do predsednika suda koji mu je ponovo čitao presudu – kaže Draganović. Ti poslednji trenuci osuđenog na vešanje bili su, po Hartovim rečima, i najmučniji. Kada bi konačno postali svesni šta ih čeka, osuđenici su se tresli, plakali, molili, otimali se.
U Kraljevini Jugoslaviji nisu postajala klasična G vešala, već se pogubljenje obavljalo na austrougarski način – vešala su predstavljala stub zabijen u zemlju, na čijem je vrhu bio zakucan klin sa koga je visio konopac. Ispred je bila stoličica za osuđenika, a dželat je stajao na merdevinama iza stuba.
– Levom rukom držim osuđenika, desnom mu omču prebacujem oko vrata i crnu masku preko glave. Apsolutna je tišina, svi prisutni skidaju šešire. Pomoćnik tada izbije stolicu ispod osuđenika, hvata ga za noge i trzajem povlači ka zemlji. Stojim iza merdevina i povlačim omču. Uzimam pogubljenog za ruku. Pratim puls i kada ustanovim da srce više ne kuca, skidam rukavice, bacam ih pod noge obešenog i kažem: „Ja nisam kriv za tvoju smrt!“ – opisivao je Hart.
Ostalo je zabeleženo da je Karlo Dragutin Hart kao pomoćnik Alojza Sajfrida asistirao u Osijeku na pogubljenju čuvenog razbojnika Jove Stanisavljevića Čaruge, koji je pobegao iz mitrovačkog zavora gde je služio kaznu.
Čaruga se, kako je kasnije Hart pričao, u početku držao hrabro, ali je tokom čitanja presude postajao sve nervozniji i uplašeniji, da bi dželat na kraju morao da ga vuče do vešala, jer se žestoko opirao.
