Veštačka inteligencija je postala sastavni deo savremenog života. Pomaže u medicini, ubrzava posao, olakšava komunikaciju i svakodnevne obaveze. Uglavnom je doživljavamo kao napredak. Međutim, u trenutku kada tehnologija počne da ulazi u prostor ljudskih emocija, naročito u iskustvo gubitka i tuge, ona prestaje da bude neutralan alat i postaje ozbiljno društveno i moralno pitanje.
Aplikacije koje omogućavaju razgovor sa veštački generisanim avatarima ljudi, pa čak i onih koji više nisu živi, izazvale su snažne reakcije u javnosti. Jedan od poznatijih primera je 2wai, koji korisnicima nudi komunikaciju sa digitalnim verzijama ljudi putem glasa, lika i obrasca govora. Iako ovakva tehnologija može delovati utešno, ona istovremeno otvara niz pitanja o granicama koje se ne tiču samo nauke, već i ljudske prirode.
Psihološki gledano, ljudski mozak reaguje na glas i lice bez obzira na to da li su oni stvarni ili veštački generisani. Kada osoba koja tuguje dobije priliku da komunicira sa digitalnom verzijom nekoga koga je izgubila, prirodan proces žaljenja može biti usporen ili zaustavljen. Tuga je proces suočavanja sa odsustvom, a ne njegovo prikrivanje. Iluzija prisustva lako može produžiti bol i stvoriti emocionalnu zavisnost od simulacije.
Posebno su ugroženi oni koji se već nalaze u psihički osetljivom stanju. Kod osoba koje pate od anksioznosti, depresije ili izražene usamljenosti, ovakva tehnologija može produbiti povlačenje iz realnih odnosa. Umesto mosta ka stvarnom svetu, digitalni avatar postaje zamena za njega.
Etička pitanja ne dotiču se samo privatnosti i vlasništva nad podacima, već i samog dostojanstva osobe. Postavlja se pitanje ko upravlja identitetom onih koji više ne mogu da daju pristanak i da li je moralno rekonstruisati nečiji glas, izgled i ponašanje radi emocionalne potrebe živih. U trenutku kada se sećanje pretvara u funkciju aplikacije, tuga može postati proizvod.
Verski i duhovni aspekt dodatno produbljuje ovu dilemu. U većini religijskih tradicija, smrt predstavlja granicu koja ima smisao i svrhu. Ona nije greška koju treba popraviti tehnologijom, već deo ljudskog postojanja koji zahteva mir, poštovanje i prihvatanje. Pokušaj da se prisustvo preminulih veštački produži može se doživeti kao narušavanje tog prirodnog i duhovnog reda, ali i kao bekstvo od unutrašnjeg rada koji vera često podrazumeva.
Religije uče da se sećanje čuva kroz molitvu, tišinu, pokajanje i zahvalnost, a ne kroz simulaciju. Iz tog ugla, digitalni avatar ne pomaže duši pokojnika, niti donosi pravi mir živima. Naprotiv, može produbiti nemir i vezanost za ono što je, po duhovnom shvatanju, već otišlo svojim putem.
Postoji i pitanje granice ljudske uloge. Ako tehnologija počne da popunjava mesto koje su vekovima zauzimali porodica, zajednica i vera, postavlja se pitanje šta ostaje čoveku da sam proživi i razume. Veštačka inteligencija nema dušu, savest ni odgovornost. Ona ne zna kada je vreme za tišinu.
Na duže staze, ovakvi sistemi mogu promeniti i način na koji pamtimo. Umesto živog, nesavršenog sećanja, ostaje njegova algoritamska verzija, koja ne stari, ne zaboravlja i ne nestaje. Time se gubi ljudska dimenzija pamćenja, ona koja podrazumeva vreme, bol i prihvatanje.
Veštačka inteligencija nije neprijatelj čoveka. Ali ona postaje problem u onom trenutku kada pređe granicu između pomoći i zamene, između alata i odnosa, između sećanja i iluzije. Te granice nisu samo tehničke, već i psihološke, etičke i duhovne.
Ako ih ne prepoznamo na vreme, rizikujemo da u potrazi za utehom izgubimo ono što nas čini ljudima. Sposobnost da tugujemo, da pustimo i da pronađemo smisao i bez digitalnog glasa koji nam se javlja iz prošlosti.
Zoran Hardi
Cybersecurity Specialist │ AI Threat Analyst
B.Eng. in Information Technology
