Hoće li podvožnjak “sahraniti” mitrovačku opoziciju?

Podatak koji je, tokom svečanog otvaranja podvožnjaka, iznela premijerka Ana Brnabić, da je u proteklih desetak godina stopa nezaposlenosti u Mitrovici sa 37 posto pala na svega 8 posto, u prvi je mah prošao gotovo nezapaženo u lokalnoj javnosti.

Ipak, u toj činjenici krije se sva snaga sadašnje lokalne vladajuće koalicije i sva slabost njene opozicije, naročito kad se uzme u obzir da su lideri opozicije upravo ljudi koji su, onako nesrećno, vodili grad pre desetak godina.

Da se potsetimo.

Najveću propast svoje privredne/ekonomske aktivnosti Mitrovica je doživela nakon petooktobarskih promena, da bi vrhunac svega bio dostignut u jesen 2007. godine sa odlaskom poslednje hiljade Matrozovaca na spisak nezaposlenih lica. U tom mandatu gradonačelnik je bio Zoran Miščević (ex-DSS, sada SNS), dok su glavne poluge vlasti držali A. Prodanović (ex-DS) i N. Lemajić (ex-DSS, sada DS), pri čemu je poslove vezane za urbanizam i građevinarstvo vodio V. Radosavljević (Vasa PDV).

Ono što trenutnu opoziciju čini inferiornom u odnosu na naprednjačku vlast je činjenica da su upravo pobrojani likovi njeni lideri. Kako su oni finansijski preživeli period tranzicije – vidimo po brojnim nekretninama u njihovom vlasništvu, a kako ostatak građana – izlišno je i podsećati.

A i ono što pomenuti mogu da ponude Mitrovčanima videli smo pre desetak godina, kada su fabrike namerno urušavane privatizacijama od 3 eura, a skupe mašine i sve što je moglo da se odnese iz njih, prodavano kao staro gvožđe. Samo u „Matrozu“, na taj način, opljačkano je preko 40 miliona evra.

Oni koji su javnosti manje poznati od pomenutih “lidera” (ali ništa manje nemoralni), svoje opozicione principe, nakon poslednjih lokalnih izbora, zamenili su za kolaboraciju sa SNS-om udobno se smestivši na funkcije i mesta u Upravnim odborima (Šešeljevi radikali, Čedini liberali, Čankovi ligaši) ne gadeći se više ni saradnje sa Dačićevim socijalistima.

Tako da sada opoziciono jezgro čine „fejsbuk“ gerilci sa svojim fronclama od stranaka, koji umesto da ovaj predah između izbora koriste za širenje infrastrukture po okolnim selima i rad na učvršćavanju partijske i biračke baze, svoj partijski rad svode na objave na društvenim mrežama. Pa i tim samim komentarima i nesuvislim razmišljanjima više otkrivaju frustraciju prema vladajućoj koaliciji, nego neku razvojnu viziju grada kojom bi trebalo da “kupe” izbornu volju građana. 

Umesto da ti „stručni“ Fejsbuk masturbatori signaliziraju na eventualne problema koji bi mogli nastati u otplati kredita za izgradnju podvožnjaka i bazena, i u tom pravcu baziraju svoje opozicione aktivnosti, oni dozvoljavaju sebi da potencijanim biračim serviraju imbecilne tvrdnje, poput one da u podvožnjaku ne mogu da se mimoiđu dva šlepera. Kao da su projekat radila, u najmanju ruku, deca predškolskog uzrasta.

Da ne pominjemo lament nad bazenom kako, eto, nije olimpijski i ne može da se igra vaterpolo u njemu. Umesto da, kao inteligentna opozicija idu u pravcu postavljanja pitanja koliko grad košta avantura sa Mega Leksom ili Lemajićevi odbojkaški klubovi, vajni stručnjaci bi nesvesno da mitrovačkom budžetu natovare još jednu rupu bez dna – vaterpolo klub od kojeg grad ne bi imao gotovo ništa.

Na stranu činjenica da se vaterpolo čestito igra u svega desetak zemalja sveta (umalo i da ga izbrišu sa spiska olimpijskih sportova), zar nije racionalnije korišćenje bazena u svrhu masovnog učenja plivanja za školsku omladinu, nego da mnogo više gradskog novca ode za dvadesetak vaterpolista koje će pratiti stotinak navijača.

Mnogi negoduju i zato što bazen nema olimpijske dimenzije. „A ko će to da plati?“ – to bi čak i Šojić pitao, ali ne i mržnjom zaslepljeni aktivisti opozicije.

Komšijama iz Rume odlivaju se ogromna budžetska sredstva za održavanje njihovog olimpijskog bazena, tolika da razmišljaju i o njegovom zatvaranju. Sadašnja mitrovačka vlast je zaključila da je racionalnije imati manji bazen koji ne bi bio preveliki finansijski teret građanima. Niko od opozicionih kritičara ne razmišlja u tom pravcu – važno je da se kontrira, pa makar to zvučalo glupo.

U jednom trenutku nespretni opozicionari pokušali su i da puste u narod dezinformaciju kako je bazen namenjen samo partijskoj eliti, ali je i to sadašnja vlast elegantno (i nonšalantno) ismejala sa više nego jeftinim ulaznicama.

Najzad, lokalna opozicija pokušava da poentira i sa prgršt zamerki koje se tiču (zaista malih) radničkih plata, naročito po novootvorenim fabrikama, ali istovremeno ne daje nikakvu drugu alternativu. Šta bi to opozicija, na čelu sa Lemajićem/Prodanovićem/Vasom PDV, uradila – imali smo priliku da vidimo pre desetak godina kada nije bilo nikakvog posla, pa ni onog od 200 evra.

Šta bi ostatak opozicije, onaj koji sebe – ničim izazvan – smatra elitnim delom društva i zaštitnicima nemoćnih i obespravljenih, uradio po dolasku na vlast (osim što bi odmah utrčao u fotelje) – birači još nisu imali prilike da čuju.

I kada tako bezidejni, na nekim sledećim izborima, od tih istih nemoćnih i obespravljenih ne dobiju glasova ni koliko je potrebno za prelazak izbornog praga – opet u sebi neće videti problem, nego će ceo narod proglašavati sendvičarskim, podaničkim i primitivnim.

Doduše, to je film koji smo poslednjih godina prečesto gledali. Hoćemo li opet?