Da li Sremska Mitrovica ima svoj „krug dvojke“? Ne mislim, naravno, na neku zamišljenu tramvajsku liniju koja opasuje centralna gradska naselja od Orla, Matije Huđi, pa sve do Dekanca na Savi. Mislim na onu neformalnu društvenu kategoriju ljudi koji su, u sopstvenoj predstavi, nekako iznad prosečnog građanina. Oni koji bolje znaju šta je demokratski, šta je evropski, šta je civilizovano, a šta je sa druge strane – kako bi se to elegantno reklo – primitivno. Dakle, upravo na one koji, u provincijskoj verziji velegradskog elitizma mogu istovremeno prezirati sopstvenu tradiciju, obožavati sve što dolazi sa Zapada i živeći u uverenju da su poslednja linija odbrane građanske civilizacije držati moralne lekcije drugima kako treba da se ponašaju, glasaju i razmišljaju.
A među prvim stvarima koje se u toj kategoriji često proglašavaju primitivnim jeste – patriotizam. Jer voleti svoju zemlju, istoriju, jezik i tradiciju može biti pomalo neprijatno. Mnogo je komfornije biti građanin sveta. Naročito ako se taj svet uglavnom nalazi zapadno od Srbije.
Tako nastaje pomalo komična situacija: čovek živi u Mitrovici, ali se kulturno i politički trudi da dokaže kako je zapravo negde drugde. Srbija mu je tesna, srpska tradicija sumnjiva, nacionalni simboli neprijatni, a sopstvena istorija uglavnom materijal za preispitivanje, izvinjavanje i samokritiku.
Za svaki slučaj – tu je i Jugoslavija. Ne ona stvarna Jugoslavija, sa ekonomskim krizama, političkim zatvorima, partijskim jednoumljem i problemima koji su na kraju eksplodirali devedesetih. Ne. Oni misle o onu romantičnu Jugoslaviju iz sećanja: svi su se voleli, granice nisu postojale, muzika je bila dobra, a bratstvo i jedinstvo večno.
Problem je samo što se to bratstvo i jedinstvo raspalo uz krvave ratove, a države nastale njegovim raspadom danas imaju sopstvene nacionalne politike, interese i istorijska tumačenja. Ali nema veze. U „krugu dvojke“ sećanje je jače od istorije.
Posebna disciplina je odnos prema srpskim istorijskim ličnostima. Tu se ponekad razvija gotovo takmičarski duh: ko će prvi pronaći manu nekom srpskom velikanu, ko će dokazati da je patriotizam prevaziđena kategorija i ko će upečatljivije objasniti kako „civilizovan čovek“ ne bi trebalo da se oduševljava sopstvenom istorijom.
Naravno, tuđa istorija je nešto sasvim drugo. Tu se može biti beskrajno tolerantan, empatičan i razumevajući. Tuđi nacionalizam se ponekad može posmatrati kao „istorijski kontekst“, dok se srpski patriotizam odmah stavlja pod lupu i traži mu se dijagnoza. I tako dolazimo do možda najzanimljivije karakteristike mitrovačkog „kruga dvojke“ – dvostrukih aršina.
Sve što dolazi iz neke zapadne metropole lako dobija etiketu progresivnosti. Sve što pripada tradicionalnom srpskom društvu mora prethodno da prođe ideološku carinu.
A građanska politika? Ona je, naravno, obavezna. Može se pričati o građanskoj opciji do iznemoglosti, bez obzira na to koliko birača za nju zapravo glasa. Jer u ovoj priči izborni rezultat je manje važan od moralnog osećaja sopstvene superiornosti. Ako građanska opcija izgubi – građani su neprosvećeni. Ako patriotizam dobije podršku – narod je „zatrovan“ Informerom i kupljenim medijima. Ako neko voli tradiciju – konzervativac je. Ako ne prihvata baš svaku novu društvenu pojavu bez pitanja – odmah je „nazadan“.
A ako neko slučajno kaže da voli Srbiju, njenu istoriju i kulturu, onda je najbolje malo se odmaći od njega, čak i ne javljati mu se na ulici i kojekude. Nikad se ne zna.
Naravno, nije problem u tome da neko bude građanski orijentisan, liberalan, jugonostalgičan ili kritičan prema nacionalizmu. Sve su to legitimni stavovi u demokratskom društvu. Problem nastaje onda kada jedan pogled na svet počne sebe da doživljava kao jedini civilizovani, a sve ostale kao manje vredne, neobrazovane ili primitivne.
I upravo tu „krug dvojke“ postaje zanimljiv fenomen. Jer možda njegov najveći paradoks nije u tome što voli Zapad, građanske vrednosti ili Jugoslaviju.Već u tome što ponekad toliko snažno pokušava da pobegne od svega što ga podseća na sopstveno poreklo dok na kraju ne postane – karikatura samog sebe.
A Mitrovica je ipak grad koji ima svoju istoriju, svoje ljude, svoje pobede i poraze, svoju kulturu i tradiciju. Možda zato nije loše biti njen građanin bez preispitavanja drugih njenih stanovnika odakle su njihovi preci (ili oni) došli, jer niko nije od večnosti na ovim prostorima.
Jer patriotizam nije primitivizam. Prezir prema sopstvenom nije dokaz superiornosti. Između svih ovih pobrjanih stvari postoji razlika koju bi, možda, trebalo naučiti pre nego što se nekome počne objašnjavati šta znači biti – građanin.
(M. M.)
