Organizatori protesta po Sremu (i šire), sudeći po komentarima na društvenim mrežama, gore od želje da njihove šetnje “u ime naroda” nekako dopru do medija, da i oni dožive pet minuta slave u okruženju koje do sada nije marilo za njihove aktivnosti. Stoga se ne libe da, putem direktnih poruka (javnih ili u inbox), zahtevaju da mediji o šetnjama obavezno izveštavaju, ponekad i uz dozu ironije “Znate li šta se dešava…”.
Ne znam zašto, ali verovatno postoji dobar razlog za to – pade mi na um jakobinska diktatura tokom Francuske revolucije, u kojoj su prvo pobijeni klasni neprijatelji, pa posle oni iz suparničkih frakcija, da bi se na kraju sami lideri revolucije poklali između sebe. Bio sam uveren da su naši partijsko/politički aktivisti mentalno i intelektualno barem malo napredovali od Robespjerovih Francuza iz 18. veka, no izgleda da se varam.
Naši jakobinci su u stanju da u jednoj rečenici drže lekciju o nezavisnosti medija, a već u drugoj zahtevaju da ti isti mediji pišu ono što bi oni želeli, uz neizostavne preteće poruke tipa „videćete kad se promeni vast…“. Zaboravljaju, pri tom, da novinare i njihove medije godinama vređaju i etiketiraju, nazivaju najpogrdnijim imenima, ali i ignorišu ne odgovarajući na pitanja koja im se pisanim putem postavljaju (da se ovom prilikom previše ne obaziremo na frustrirane soliste koji za svoju privatnu tragediju od života okrivljuju sve druge, počevši od države, vlasti, do samog Boga, samo ne vide da je problem u njima samima).
No, da budemo sasvim precizni pominjući jakobince srpskih domaćih sorti i pasmina, koji shvativši da njihove šetnje, bez medija, ne mogu baš daleko da dobace, da se broj šetača neumitno osipa, sada su se setili tih istih „novinarčića“ koje su godinama bespoštedno vređali i nipodoštavali, tražeći, čak zahtevajući, po istom obrascu kao gore pomenuti francuski anarhisti, od njih propagandnu pomoć.
E ovde je sad došao trenutak da budemo otvoreni, sasvim precizni i potpuno načisto:
Ne pominjemo protestne šetnje jer ne želimo da budemo licemeri kao partijski lideri opozicije koji, pozivajući se na decu stradalu u Novom Sadu, sada guraju neku drugu decu (maturante i studente) u svoje političke igre, ne bi li preko njih ostvarili zacrtane ciljeve. Dakle, ti školarci, iskreno govoreći, nemaju neku krivicu u svemu ovome što se dešava po ulicama, mladi su, zaneseni i samouvereni, ukratko “prazna tabla” bez životnog iskustva, koju svaki partijski mangup, za svoje ciljeve, može da iskoristi. Ako to nije istina, zašto su onda najagilniji u organizaciji i promovisanju šetnji upravo lica koja su se, na prethodnim izborima, nalazila na stranačkim izbornim listama, ili barem aktivno promovisala određene stranke?
Kako to da nema baš niko drugi, ko još stranački nije kompromitovan? I sve šetnje teku po istom obrascu, očigledno u istoj laboratoriji skrojene, gurnu se dva-tri slatkorečiva klinca da blebeću pred masom o “slobodi, ravnopravnosti, jednakosti”, a prisutni narod, u dobroj meri podvučen žutom bojom DOS-a (svi se, manje-više poznajemo, jelda?!) frenetičnim aplauzima loži klince nesvesne svoje uloge toalet papira, za jednokratnu upotrebu.
Ako izgube godinu ili ako ne maturiraju, proći će poput onih naivaca u Nišu koji su poverovali nekadašnjem premijeru iz DS-a Zoranu Živkoviću, pa, na njegov nagovor, prestali da plaćaju struju. Posle su morali da plate i priključenje struje i sav zaostali dug. Tako se ni političari iz opozicionih frakcija neće ni okrenuti za naivnom omladinom, tražeći neki novi povod za nove proteste i naravno nove žrtve jer sami da izađu pred narod – no way Pedro.
Suviše ih narod poznaje i suviše su mu gadljivi.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
(M. Milivojević)
