Posle 21 godine u izgnanstvu, a u svojoj državi, Nataša Terzić (47) sa suprugom Radovanom Beslaćom i sinom Jovanom (5), najmlađim od ukupno šestoro dece, pre godinu dana skućila se u sremskom selu Divoš ispod padina Fruške gore.
U ovom pitomom mestu napisala je „Podrugu“, roman prvenac koji će u četvrtak 8. oktobra biti promovisan u Muzeju Srema u organizaciji Kulturnog centra Sremske Mitrovice.
„Podruga“ je roman posvećen mukotrpnom životu Srba u njenoj Metohiji, a radnja romana se odvija u prvoj polovini prošog veka, između dva svetska rata. Nastao je uz veliki podstrek i podršku čitalaca na Natašinoj Fejsbuk stranici Ruža sionska – priče s dušom.
Oslonjena na tradiciju i običaje, u roman je unela mnoštvo reči i izrazima kojim govore Srbi sa Kosova i Metohije.
“Podruga“ je retko upotrebljavana i malo poznata reč. Označavala je tokom prošlog veka drugu ženu koju je muž dovodio u kuću, u slučaju kada sa prvom suprugom nije imao dece. Ta druga žena rađala je decu, a živeli su svi zajedno pod istim krovom, ali za razliku od običaja u muslimanskom svetu, prva žena je postajala praktično član porodice. Svaka se s tim okolnostima nosila kako je znala i umela, a moja junakinja Vida je tu bila bez premca – pojašnjava nova spisateljica koja nije htela dalje da otkriva detalje njenog novog prvenca.
Rodom iz Begovog Lukavca kod Istoka na Kosovu i Metohiji, svoju mirnu luku pronašla je među divnim i toplim Divošanima, gde ju joj je Komesarijat za izbeglice i Grad Beograd donirali seosku kuću sa okućnicom. Uz istrajnost, pomoć dobrih ljudi i kako kaže onu najvažniju – božju pomoć, roman je izašao iz štampe.
Nataša kaže Kosovo će joj uvek ostati u srcu, iako je sada pronašla svoj novi dom.
Kao i većina Srba koja žive ili su živeli na Kosovu i Metohiji, tako je i ona imala težak i trnovit put na životnoj stazi. Od 1998. godine do pre godinu dana selila se 30 puta, od raznih podstanarskih soba, kolektivnih centara, na različitim mestima od Nove Gajdobre, Crnogorskog primorja, Čelareva, Aranđelovca…
Kada sam se razvela moje najmlađe dete imalo je samo dve godine. To sam jako teško podnela. Nisam imala stalno zaposlenje za razliku od mog supruga koji je dobio starateljstvo nad decom. A ja sam morala u svojoj 36 godini da počnem život ispočetka.- priča Nataša dok joj se bude sećanja iz tog mučnog perioda.
U Beograd sam stigla sa jednim velikim crnim koferom. Moj posao prvi koji sam tada našla je da čistim Istočne kapije, zgrade na Konjarniku. Kasnije me je moja buduća kuma za 22 radna dana obučila za asistenta knjigovodstva i sekretaricu, a onda posle dve godine upoznajem sadašnjeg supruga, koji mi je najveća podrška – govori Nataša.
(S. Kostić)
