Muhamed Nizar Aldraubi iz Sirije, inženjer brodomašnistva koji živi u Mačvanskoj Mitrovici i ima srpsko državljanstvo skoro 50 godina, zaprosio je preklane u aprilu, u telefonskom razgovoru Rimu Aldraubi iz sirijskog grada Homsa i venčao se s njom preko posrednika, da bi se mladenci prvi put videli, pre godinu dana na beogradskom aerodromu.
Muhamed Nizar Aldarubi danas ima 68 godina, a tek što je postao punoletan došao je iz rodne Sirije u Jugoslaviju da studira. U rodnom gradu Homsu, koji je 170 kilometara severno od Damaska, završio je gimnaziju i živeo u brojnoj porodici. Želeo je da bude inženjer i da gradi brodove. I želja mu se ostvarila. Studije je završio u Rijeci. Nije se vratio u Siriju da tamo gradi lađe. Nizar je sreo Nadu iz Sremske Rače i ostao u Srbiji. Brodove je gradio u brodogradilištu u Mačvanskoj Mitrovici, gde danas kao penzioner živi u porodičnoj kući.
Nizar, koga prijatelji iz milja zovu Nidža, ima sa počivšom suprugom Nadom dva sina Mišu i Miroslava i od njih troje unučadi. Mišini su Aleksandra od četiri godine i Nada, dobila ima po baki, ima šest meseci, a Miroslavljeva je Nikolina kojoj je šest godina i živi više kod dede Nizara nego sa roditeljima.
Nizaru je dodijala samoća. U međuvremenu bilo je tu neki prijateljskih veza, ali nije to ono što bi on želeo. Prošle godine u aprilu pozvala ga iz Sirije jedna od njegovih sestara po imenu Ghanja i predložila mu da pozove telefonom i razgovara sa jednom njenom prijateljicom, koja je udovica, kako bi se sa njom oženio.
– Kad sam to čuo, samo sam se nasmejao. Rekao sam sestri, pa nije to paket pa da mi poštom pošalješ. Znam celu situaciju u Siriji. Ali, bez obzira, kako da se neko uda za tebe ili da se ja oženim a da nisam tu osobu nikada video. Tako je bilo u davna vremena. Al`da učinim sestri na volju, ja pozovem, po dogovoru, 14. aprila tačno u 24 časa iz Srbije u Homs, gospođu Rima Aldrubi, koja se slučajno preziva kao i moja familija, ali nismo isto pleme. Razgovarali smo do pet sati ujutro. Opčinila me. Kulturna i obrazovana žena. I dogovorili se da ja njoj pošaljem 17. aprila 2016. godine pozivno pismo radi sklapanja braka. Poslao sam, ali mi je sve to bilo nestvarno. Pustim da vreme učini svoje i posle procedura koje su morale da se ispoštuju, ja sam se venčao sa Rimom Aldraubi 20. oktobra 2016. godine u Mesnoj kancelariji Mačvanska Mitrovica. Mladu je zakonski zastupala moja koleginica sa kojom sam radio u brodogradnji Zorica Barčić, koju takođe Rima nikada nije videla. Tek 14. januara 2017. godine prvi put smo se videli ja i Rima, na aerodromu u Beogradu kada je doputovala iz Dubajia. Na dočeku je pored mene bila moja unuka Nikolina i koleginica Zorica – sav zadovoljan govori Nizar.
Rima Aldraubi je godinu dana mlađa od Nizara, završila je gimnaziju u Homsu, pored maternjeg arapskog govori francuski i engleski jezik. Sa počivšim mužem koji je bio visoki funkcioner u ministarstvu vodoprivrede Sirije ima dve ćerke koje sa porodicam žive u Dubajiu i Kairu i sina koji živi u Abu Dabiju. Od njih ima osmoro unučadi. Osmehuje se dok nam govori kako je stigla u Srbiju.
– Nizar je u telefonskom razgovoru bio veoma iskren i sve što je rekao o sebi i svojoj porodici tako je kako sam i ja sad videla u Srbiji. Ali, i ja sam po nekim svojim merilima, dok smo razgovarali, zaključila da je on čovek koga ja mogu prihvatiti za muža i zato nije bilo dileme da posle samo pet sati razgovora telefonom, zaključim da prihvatim pozivno pismo za brak. Za sad mi je najbolji prijatelj Nikolina, Nizarova unuka, koja me zove bakom i stalno me ljubi i koja želi da uči arapski, ali i francuski pored engleskog kojeg uči u predškolskom. Verujem da ću steći veliki broj prijatelja u Srbiji kao što ih ima i Nizar.
Rimu Aldraubi, pored porodice Aldraubi u Srbiji, naišla i na dobar prijem u kod organa vlasti u Srbiji, konkretno u MUP-u u Sremskoj Mitrovici. U toku su procedure za njen stalni boravak i dobijanje srpskog državljanstva kao venčane osobe za državljanina Srbije.
(Miomir Filipović)
