Postoji jedna navika koju mnogi nose sa sobom kroz život, često nesvesno, kao tiho pravilo po kojem funkcionišu: uvek budi dobar, ne protivreči, potrudi se da niko ne bude razočaran. Ljudi koji žive tako retko se doživljavaju kao neko ko ugađa drugima. Češće to zovu razumevanjem, pomoći, empatijom. I zaista, na prvi pogled, deluje kao osobina vredna poštovanja. I jeste, sve dok ne postane teret.
Udovoljavanje drugima često ne izgleda kao nešto pogrešno. To je ona gesta kada se ostaje duže na poslu jer kolega nije stigao da završi, kada se prećuti nešto što te boli samo da ne bi nastala neprijatna atmosfera, kada se odazoveš pozivu iako si iznutra potpuno iscrpljen. Niko ne kaže direktno da to moraš, ali osećaš da treba. Jer se od tebe to i očekuje. Jer si taj koji uvek može, koji nikada ne pravi problem, koji drži sve pod kontrolom. Problem nastaje kada počneš da osećaš da više ne znaš gde se završavaju potrebe drugih, a gde počinju tvoje.
U Srbiji je to posebno izraženo. Naš mentalitet, vaspitanje i porodična struktura uče ljude da ne talasaju, da budu skromni, da se ne suprotstavljaju. Ljubaznost i pokornost se često mešaju, pa se kulturno i emotivno od nas očekuje da uvek imamo razumevanja, da se žrtvujemo, da ćutimo kad nas nešto boli. Mnoge žene odrastaju sa porukom da je njihova vrednost u tome koliko trpe i podnose, dok se muškarci vaspitavaju da ne pokazuju slabost, da sve rešavaju i ne odbijaju kad ih neko nešto zamoli. Tako se formira generacija ljudi koja se oseća krivom čim stavi sebe na prvo mesto.
Čovek se tada često nađe u stanju u kojem ne prepoznaje sebe. Zna da je stalno tu za sve, da nikome ne pravi probleme, ali iznutra oseća prazninu, nervozu, pa čak i bes, koji ne zna kome da usmeri. To se dešava jer davanje bez granica vremenom ne ostavlja ništa za tebe. I što je najgore, niko to ne primećuje, jer si ih navikao da si nepresušan izvor razumevanja. Ne zato što te iskorišćavaju, već zato što si ih naučio da te nikada ne pitaju možeš li, nego samo hoćeš li.
Jedna od najtežih stvari koje čovek mora da prihvati kada krene da menja ovaj obrazac jeste činjenica da nije obavezan da ispunjava tuđa očekivanja. I da time ne postaje loš. Ljudi često ne smeju da odbiju, ne zato što ne žele, već zato što se boje šta će drugi pomisliti. Strah da će biti doživljeni kao sebični, kao neko ko se promenio, kao neko ko više nije isti. Ali istina je mnogo jednostavnija. Nisu se oni promenili, već su konačno počeli da biraju i sebe. Onaj ko je zaista miran u sebi ne traži stalnu potvrdu iz okoline. Traži unutrašnju ravnotežu i slobodu da odlučuje u tišini, bez straha od osude.
Mnogi ne razumeju da granice ne znače odbacivanje. One nisu hladni zidovi koje podižemo između sebe i drugih, niti znak da nam tuđe potrebe nisu važne. Prava granica je tiha, unutrašnja odluka da više ne pristaješ na stvari koje te iscrpljuju i koje idu protiv onoga što ti prija. To nije glasno ne, već mirno zaustavljanje u sebi koje kaže: ovo ne želim. Granice nisu otpor prema ljudima, već zaštita sopstvenog mira. Kada ih postaviš, ne odbacuješ druge, već prestaješ da odbacuješ sebe.
Taj proces u početku zna da bude neprijatan. Ljudi koji su navikli da im se nikada ne kaže ne umeju da reaguju začuđeno, ponekad i uvređeno. Neki pokušavaju da probude krivicu, drugi povlače osećanja. U tim trenucima najvažnije je ostati veran sebi, jer upravo tada se prelama odnos – da li je zasnovan na poštovanju ili na navici da se tvoje da podrazumeva.
Vremenom se odnosi pročiste. Ostaju ljudi koji ne zavise od tvoje dostupnosti, već te cene zbog onoga što jesi. I što više poštuješ sebe, to te i drugi više poštuju. Ne zato što si postao strog, već zato što više nisi spreman da se razlivaš u svakom pravcu samo da bi neko drugi bio zadovoljan.
Ono što ljudi najčešće kažu nakon što prestanu da ugađaju svima jeste da su konačno osetili mir. Ne odmah, jer u početku bude neprijatno. Navika je jaka, a strah od konflikta još jači. Ali posle nekog vremena, kada prođe prva nelagodnost, dolazi olakšanje. Počinješ da razaznaješ šta ti prija, a šta ti je samo uzimalo snagu. Vraćaš sebi vreme, tišinu, prostor. I shvatiš – nisi dužan da se dokazuješ kroz odricanje. Nema ništa loše u pomoći, razumevanju, podršci. To su temelji zdravih odnosa. Ali kada sve to dolazi nauštrb sebe, onda prestaje da bude dar i postaje obaveza. Ljubav, poštovanje i bliskost ne bi smeli da zavise od toga koliko se žrtvuješ.
Biti dobar ne znači biti svima dostupan. Biti vredan ne znači nikada ne reći ne. I biti čovek ne znači stalno se povlačiti da bi drugima bilo komotno. Pravi mir dolazi onda kada prestaneš da živiš prema tuđim merilima i počneš da slušaš šta ti zaista treba. Ne zato da bi se distancirao od sveta, već da bi se konačno približio sebi. Najteži deo tog procesa jeste trenutak kada se okolina počne ljutiti. Kada se ljudi, naviknuti da uvek kažemo da, po prvi put suoče sa time da sada biramo drugačije. Tada dolazi do neprijatnih reakcija. Neki će se udaljiti, neki uvrediti, a neki pokušati da te podsete kakav si nekad bio. Ali to što se ljute ne znači da grešiš. To samo pokazuje koliko su navikli da tvoje vreme i energiju doživljavaju kao nešto što im pripada.
Tada shvatiš da te ne vide kao osobu, već kao sredstvo. Kao alat za svoje potrebe. I što si duže u toj ulozi, to njihova očekivanja postaju veća. Vremenom ne traže pomoć, već dostupnost. Ne traže razumevanje, već podrazumevaju tvoju tišinu. Počinju da očekuju da činiš stvari koje nisu logične, koje nisu tvoje, koje su besmislene. I ako to nastaviš da prihvataš, više nema granica.
Zato kada prvi put kažeš ne, ne odbacuješ njih, već pokušavaš da zaštitiš ono malo sebe što je još ostalo. A kad to učiniš dovoljno puta, počneš da gradiš novi odnos u kojem si prisutan kao čovek, a ne kao funkcija. Promena ne dolazi naglo. Čovek se ne oslobodi te navike odjednom, jer to nije samo ponašanje, već i način na koji je godinama gledao na sebe. Zato prvi korak nije da počneš da svima govoriš ne, već da počneš da primećuješ kada govoriš da, a ne misliš to. Potrebno je da zastaneš. Da ne odgovoriš odmah. Da ne presečeš iz osećaja krivice. U tom zastoju leži prva promena. Tu prvi put čuješ sebe.
Drugi korak je da prestaneš da se pravdaš. Umesto da se objašnjavaš, učiš da budeš jasan i miran. Umesto da kažeš ne mogu jer…, kažeš: ovog puta neću moći. Bez stida. Bez izvinjavanja. Bez dodatnog objašnjenja koje niko ni ne traži, ali ti ga nudiš iz potrebe da ne budeš pogrešno shvaćen. Tada počinješ da se oslobađaš.
I najvažnije, ne pokušavaš da postaneš neko drugi, već se vraćaš sebi. Učiš da tvoj mir nije sebičnost. Da tvoja tišina nije ignorisanje. Da tvoje odbijanje nije odbacivanje. Samo kad to razumeš, možeš da napraviš prostor u kojem postojiš kao celovita osoba, a ne kao nečije očekivanje.
Na kraju, ne meri se koliko si puta ugodio drugima. Važno je koliko puta nisi izdao sebe. Nije vredno ako si svima bio dobar, a sebi stran. Nije uspeh ako su svi zadovoljni, a ti iznutra sve tiši. Udovoljavanje koje briše tvoje granice nije vrlina, već put do izgaranja. I zato, kada jednom odlučiš da staneš, da se ne pravdaš, da ne ćutiš, da ne nosiš sve to nije slabost. To je početak. Tada prvi put živiš svoj život, a ne tuđu sliku o tebi.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
