Kako je slepi guslar od Grka napravio Višnjićevo

Okruženo vodom i nepreglednom šumom, selo sasvim odudara od bilo kog vojvođanskog stereotipa. I pored toga, žitelji ovog sela sebe smatraju izvornim Sremcima

Kada biste okupili jednog tipičnog Bačvanina, recimo Somborca ili Srbobranca, Sremca iz Pazove ili Rume i jednog banatskog Lalu, iz Melenaca na primer – bila bi to bez sumnje jedna zanimljiva vojvođanska družina. Ono što mene veoma zanima jeste kako bi se u njoj snašao jedan iznenada pridošli Šiđanin? Ali stvarno.

Da je Vojvođanin, u to nema nikakve sumnje.

A opet, da bi se lako pronašao u svim tim njihovim divanima – i ne bi! Šid mu zapravo u toj našoj zajedničkoj kući dođe nešto kao letnja kujna! Izdvojen deo kroz koji svi prolaze i odlaze, važan, a opet nekako sa strane. Ne možeš bez nje, a opet, sve važne stvari događaju se negde drugde. U gostinskoj ili spavaćoj sobi. Ta letnja kujna, to je Opština Šid za Vojvođane. Nedajbože da je nema. A opet, budimo pošteni, setimo je se samo kada nam zatreba.

Zapravo, apsurd je u tome što su za sudbinu ovdašnjih ljudi oduvek važnije bile vesti iz sveta nego one domaće. Ako imaš dva velika i četiri manja granična prelaza, a smešten si na tromeđi, onda su ti važnije vesti koje govore o ratovima, poplavama ili migrantima… od plodoreda u ataru i toga da li ćeš veštak baciti nedelju dana pre ili kasnije. Da ne idemo mnogo daleko. U „onom“ ratu ovo parče zemlje bilo je poznato kao Sremski front. U ratu devedesetih ovuda su preko Sremske Rače prošle desetine hiljada izbeglica. Taman se malo zaboravilo na te slike, kad su stigli migranti, kojih je danas takođe na hiljade. Pa onda, čim dođu ozbiljnije poplave, prvo potone Jamena! Devet desetina Vojvođana glavne vesti čuje ujutro na pijaci. To je privilegija o kojoj ovde mogu samo da sanjaju. Za ovdašnja dešavanja često ni Dnevnik u pola osam nije dovoljan.

U Višnjićevu su toga svesni oduvek. Kada krenete iz Adaševaca, pa se provučete ispod auto-puta, nailazite na nevelik potez Morović–Višnjićevo–Bosut. Onoga časa kada ovde kročite, zaboravite sve što ste do tada znali o Vojvodini. Najpre vizuelno. Sve vreme sa svih strana bićete okruženi šumama i vodom. Dva neprikosnovena gospodara jesu hrast lužnjak i reka Bosut. Ljudi od vajkada nastanjeni u ovom geografskom džepu upućeni su sami na sebe, i ne očekuju pomoć ni od koga. To je razvilo specifičan karakter i mentalitet ovdašnjih Sremaca. Ovdašnji ljudi su čvrsti, ponosni i prkosni. Tuđe im ne treba, al njihovo… probaj da im uzmeš! I, naravno, nipošto – ali nipošto – ne nasedajte na priče kako, zbog svega, oni i nisu pravi Sremci. Pre nekoliko godina jedan je skupio hrabrost i došao ovde da im to kaže. I još se nije vratio…

Da sam Sremac i da sutra neka arlauka skoči na nas – ja bih se sklonio u Višnjićevo. Tu bi se osećao najsigurniji.

Statistički podatak prema kom je Vojvodina najmanje pošumljeni deo Evrope ovde zvuči gotovo smešno. Seoski atar čini oko 10.000 hektara pod savršenom šumom. Šumska uprava Višnjićevo diči se bogatstvom kakvog nadaleko nema. Preterivanje ili ne, tek postoji priča da je ovdašnji hrast najkvalitetniji u Evropi. Našao se ovde neko ko ume i te kako dobro da ga iskoristi – pre tačno 25 godina, Cvijetin Ostojić osnovao je „Quercus Robur“, proizvodnju parketa i podova, koji su iz Višnjićeva dospeli na tržište čitave Evrope.

Osim šume, ovo idilično mesto, dvadesetak kilometara udaljeno od Šida, ima i sve drugo što život njegovih 2.000 stanovnika čini poželjnim. Škola je, za naše prilike, puna kao oko. U njenih osam razreda, zajedno sa vrtićem, ima oko 200 dece. Osim školskih obaveza, na raspolaganju su im folklor, bavljenje kajakom, fudbalom. Selo ima svog lekara, apoteku, poštu, novu crkvu… Ime škole, KUD-a, kajak-kluba i ne navodimo. Ovde je sve „Filip Višnjić“. Osim fudbalskog kluba. A ni on nije utekao legendarnom guslaru – zove se „Hajduk“.

Predsednik Saveta Mesne zajednice Radivoj Veteha otkriva nam svoju veliku želju – da selo dobije sportsku salu. Ovdašnja mladež to je odavno zaslužila. Ponosan je na činjenicu da se upravo proširuje most iznad kanala Šarkudin. Doduše, ostaje žal za prugom Šid–Bijeljina, koja je meštanima mnogo značila, ali je, nažalost, doživela neveselu sudbinu vojvođanskih pruga.

Jedna od lokalnih specifičnosti jeste i to da se ovo selo i zove i ne zove tako kako se zove. Potpuno ravnopravno, naime, funkcionišu dva naziva. Selo čiji se život može bez prekida pratiti od 1699. godine zvalo se Grk. Da li zbog toga što su njegovi stanovnici bili isključivo pravoslavne veroispovesti ili zbog nečeg drugog, Bog će ga znati. Tek 1935. godine Grčanci su poželeli da se zvanično pohvale najslavnijom izbeglicom koja je ikada kročila u njihovo selo. To je, dakako, slepi guslar i pesnik Filip Višnjić, kog je turski zulum iz bosanskog Podrinja dognao u Grk. Ovde je živeo punih dvadesetak godina. U nedalekom manastiru Šišatovcu sreo se sa Vukom Karadžićem koji je zapisao 17 njegovih pesama.

Najslavnija je „Početak bune protiv dahija“. Vuk je Višnjićevu slavu učinio besmrtnom, do te mere da ga s puno prava smatraju srpskim Homerom. Sahranjen je 1834. u selu koje danas nosi njegovo ime. Nad grobom mu je 1887. godine zahvalan narod podigao spomenik kog krase stihovi Jovana Jovanovića Zmaja.

I tako se selo već više od 80 godina zvanično zove Višnjićevo. Njegovi stanovnici sami sebe, gotovo po pravilu, i dalje zovu Grčanci. I to je ovde sasvim normalno.

Na svojoj poziciji u timu Bane Ivanović dugo je bio najbolji igrač na svetu. A da li je bio i najbolji u Sremu? Povodom toga koplja se i dalje lome. Jer, lako je bilo bivšem kapitenu Čelzija i aktuelnom kapitenu naše reprezentacije da se ogleda pored Lampara i Drogbe. Stati pored Dušana Vejnovića nešto je sasvim drugo. Lokalni fudbalski zaljubljenici kunu se da je Duletova levica nenadmašna. U generaciji igrača Srema rođenih sredinom osamdesetih, kojoj pripada i Bane Ivanović, Dušan Vejnović bio je najbolji.

E sada, zašto nije dostigao ni delić slave svog najboljeg druga, kog je često posećivao u Moskvi, Londonu i sada u Petrogradu, duga je priča. Bane je iz Čelzija prešao u Zenit. Dule je ostao tu gde jeste, u Hajduku iz Višnjićeva. Ko zna koja je kockica trebalo da se složi da bude drugačije. Uglavnom, iskreno prijateljstvo Baneta Ivanovića i Duleta Vejnovića upisano je zauvek.

Narednog leta biće tačno 25 godina kako je formiran Kajak kanu klub „Filip Višnjić“. Za njega se doslovno može reći da je ponos sela. Dok druga deca istovremeno uče da plivaju i voze bicikl, ovdašnji klinci uživaju u drugoj kombinaciji. Uporedo nauče da plivaju i voze kajak. To polako postaje ozbiljna tradicija. U pionirskoj, kadetskoj i juniorskoj konkurenciji, za male Grčance zna se nadaleko. Na brojnim državnim, republičkim i pokrajinskim prvenstvima deca Višnjićeva ni milimetar ne uzmiču za vršnjacima iz Zemuna, Bačke Palanke, Bezdana, Bečeja…

Priroda nije škrtarila i dala im je prelepu stazu za vožnju. Sve ostalo za sada je skromno. Ljubavi, međutim, ima na pretek. Uostalom, prisustvovali smo treningu, koji je po rasporedu trebao da počne dva sata kasnije. Ali kada ih je Zorica Stojanović, koja je profesorica fizičkog u školi i trener u klubu, obavestila da su stigli novinari koji bi voleli da ih vide – u roku od pola sata deca su se sjatila na vodu kao vrapci na krošnju.

Iz čistog entuzijazma, ova deca treniraju svaki dan, a u takmičarskoj sezoni i dva puta dnevno! Mlate veslom po Bosutu kao njihovi stari kašikom po žutoj supi. I vazda im je puno srce.

(Ilija Tucić/vm.rs)