Svaka porodica je unikatan sistem. Iako se može učiniti da su sve one veoma slične, ponekad baš te nijanse odigraju ključnu ulogu. Koliko će porodični sistem biti funkcionalan zavisi od toga koliko su njeni članovi medjusobno usaglašeni, koliko se razumeju, vole i prihvataju.
U porodičnom sistemu, roditelji su glavni pokretači jer se od njih kao starijih i kompetentnijih očekuje da će se pobrinuti da sistem dobro funkcioniše.
Biti roditelj predstavlja važan i složen zadatak koji donosi velike promene u životu svakog čoveka. Brojne su teorije koje se bave pitanjem porodičnog sistema i vaspitanja, ali ni jedna do sada nije iznedrila idealan pristup u vaspitanju. Čini se da u izboru vaspitnog modela i pristupa deci, roditelji se najčešće priklanjaju onim modelima koje su preuzeli od svojih očeva i majki.
Možda oni i nisu bili zadovoljni vaspitnim tretmanom kome su bili podvrgnuti, ali se nekako na posletku uvek vraćaju njemu jer im je poznat, pa samim tim u okviru tog pristupa se najlakše i snalaze.
Često se tokom polemika o najprikladnijem modelu vaspitanja akcenat stavlja na onaj u kome je roditeljska briga i pažnja veoma intenzivna i sveprisutna u životu deteta. Sa ovakvim pristupom ne bi trebao da postoji problem jer što je dete manje, ono je i manje sposobno da se samostalno brine o sebi, pa je sveprisutnost roditelja tada itekako poželjna.
Medjutim, šta se dešava u onim situacijama kada se sa ovakvim pristupom nastavi tokom čitavog odrastanja deteta?!
Ono što je sigurno jeste da će ovakav stav dovesti do onesposobljavanja deteta, te ono neće biti sposobno, niti spremno za preduzimanje bilo kakvih inicijativa i aktivnosti. Ovako se vremenom formira i nezdravi simbiotički odnos izmedju roditelja i deteta u kome roditelj kroz njega „dokazuje“ koliko je kompetentan u svojoj ulozi, koliko voli i prihvata dete, a dete ne uvidjajući postojanje bilo kakvog problema u ovakvoj situaciji, nastavlja da živi oslobodjeno bilo kakve odgovornosti.
Ova situacija se može smatrati idealnim prikazom onoga šta se dešava onda roditelj svoje neprimerene postupke u vaspitanju predstavlja prevelikom ljubavlju i pažnjom, što nije tačno jer ukoliko na taj način remeti normalan životni tok svog deteta, svakako da nešto sa ovim pristupom nije u redu. Simbiotički odnos u kome roditelj detetu šalje poruku da on sve najbolje zna i da je stoga najbolje da dete uvek ostane uz njega, detetu šalje poruku da je nesposobno i nedoraslo bilo kojoj životnoj teškoći, te tako doprinosi formiranju jedne pasivno zavisne strukture koja ne samo da ne preduzima bilo šta u rešavanju životnih poteškoća, već na osnovu iskustva u kome roditelj izmedju ostalog, nekritički udovoljava svakom dečijem prohtevu, dete može ići i ka formiranju jedne narcisoidne strukture koja će smatrati da joj je sve dozvoljeno i neće naučiti da odlaže zadovoljstvo i podnosi frustraciju u situacijama kada je ona neminovna.
Sve pomenute aktivnosti u vaspitnom stavu gde se roditeljska ljubav brka sa opsesivnom potrebom za zadovoljenjem možda i vlastitih potreba roditelja za „večnom pažnjom i prisutnošću“ u životu svog deteta, sprečava normalno odrastanje, individuaciju, osamostaljivanje i odvajanje od roditelja.
Kako bi se sprečile ovakve posledice i čitav proces odrastanja i formiranja detetove ličnosti protekao što uspešnije važno je znati da mera dobrog roditeljstva nije u iscrpnom nadletanju iznad vlastitog deteta i ispunjavanju čak i besmislenih njegovih zahteva. Tokom odrastanja je svako iskustvo značajno za dete jer posebno kada je neprijatno, ono povećava frustracionu toleranciju,ojačava ličnost buduće odrasle osobe i uči je da čak i ako pogreši, postoji način popravke nanete štete.
Davanjem ovakvih dozvola detetu ono će naučiti da voli i poštuje sebe, te će se kroz život lakše i nositi sa teškoćama i problemima, budući da će kroz ova samoosećanja razviti i veru u sebe i svoje sposobnosti.
To je sigurno veliki ulog za budući život!
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
Jelena Dragičević Berat,
TA psihoterapeut
Kontakt: savetpsihologa@gmail.com
kontakt telefon: 065 3030120
