Sve češće u mojoj ordinaciji imam pacijente koji dolaze sa dijagnozom inzulinska rezistencija, ali i sve veći je broj pacijentica koje dolaskom na nutricionistički pregled otkriju da imaju inzulinsku rezistenciju.
Novogodišnji praznici, sedenje kući i manjak fizičke aktivnosti uz bogatu trpezu kolačima i drugim slatkišima samo su razlog više zašto pisati o temi inzulinska rezistencija. Šta je ustvari inzulinska rezistencija?
Inzulinska rezistencija je poremećaj u metabolizmu organizma čovjeka koji se karakteriše neadekvatnim odgovorom ćelija na dejstvo inzulina koji se izlučuje u krvotok od strane ćelija pankreasa. Inzulin je hormon koga luči endokrini dio pankreasa koji omogućava ulazak glukoze tj. šećera u ćelije, kao i dalji metabolizam šećera. Kada se javi inzulinska rezistencija dolazi do situacije da ćelije ne reaguju na inzulin, nema razgradnje glukoze u krvi i pacijent ima prvo povišen inzulin, a uskoro i povišen šećer u krvi.
Sve to za posledicu dovodi do nastanka hiperinzulinemije, metaboličkog sindroma i na kraju do bolesti dijabetesa. Pre nego što dođe do pojave
povišenog inzulina u krvi tj.hiperinzulinemije dolazi do:
Povišenih vrijednosi triglicerida u krvi
Visoke vrednost mokraćne kiseline u krvi
Ateroskleroze krvnih sudova
Debljine
Hipertenzije – povišen krvni pritisak veći od 140/90 mmHg
Što se pre dijagnostikuje hiperinzulinemija i preduzmu sve mere da se smanji količina inzulina u krvi i normalizuje lučenje inzulina iz pankreasa to može sprečiti nastanak dijabetesa. Momenat dok su samo povišene vrednost inzulina u krvi, a vrednost šećera u krvi je još uvek u normalnim vrednostima, momenat je kada treba reagovati jer se na taj način može sprečiti nastanak dijabetesa.
Inzulinska rezistencija je jedan od vodećih faktora rizika za razvoj dijabetesa melitusa tipa 2, gestacijskog dijabetesa (dijabetes u trudnoći) i predijabetesa (stanje kod koga je nivo šećera u krvi visok ali ne dovoljno da bi se smatrao dijabetesom).
Koji su uzroci inzulinske rezistencije?
Ne zna se koji je tačan uzrok nastanka inzulinske rezistencije. Do sada su rađena brojna istraživanja i može se reći da je u pitanju puno različitih faktora koji sami, ali i udruženi, mogu dovesti do toga da nastane inzulinska rezistencija. Nasledni faktor je jako bitan i povećava rizik za nastanak insulinske rezistencije i dijabetesa ili hipertenzije i metaboličkog sindroma.
Pored naslednog faktora tu su i drugi koji često mogu da uslove nastanak insulinske rezistencije. Nabrojaću samo neke od njih:
- Povećanje telesne težine s napomenom da je debljanje na regiji stomaka jedan od klasičnih znakova koji upućuju na to da je u pitanju inzulinska rezistencija. Visceralno nakupljanje masnog tkiva u stomaku i nakupljanje triglicerida u nemasnome tkivu, naročito u mišićima i jetri, pridonose razvoju šećerne bolesti tipa 2. Za gotovo 600 gena
smatra se da bi mogli biti povezani s nastankom debljine, međutim više o uticaju gena na debljinu saznaćemo u godinama koje predstoje jer su brojna istraživanja u toku. - Ishrana bogata ugljenim hidratima, posebno prostim šećerima tj.slatkiši, kolači, pice, pite dovode do toga da nastane inzulinska rezistencija.
- Sedeći način života, odnosno smanjena fizička aktivnost.Muškarci s manjom kondicijom imali su 3,7 puta veći rizik za razvoja dijabetesa nego oni koji su bili u kondiciji.
- Unos visokih doza steroidnih hormona duži vremenski period može biti uzrok nastanka inzulinske rezistencije.
- Hronični stres je takođe faktor koji može uzrokovati inzulinsku rezistenciju.
- Stanje inzulinska rezistencija može uzrokovati Kušingov sindrom.
- Inzulinsku rezistenciju takođe može uzrokovati i sindrom policističnih jajnika.
Samo jedan od ovih faktora može da dovede do toga da se javi inzulinska rezistencija, ali kada je više faktora udruženo stanje inzulinska rezistencija je zagarantovano.
Inzulinska rezistencija – simptomi i znakovi
Postoje brojni simptomi i znakovi koji ukazuju da pacijent ima inzulinsku rezistenciju. Nabrojaću samo one koji su najčešći i koji mi u mojoj ordinaciji sugerišu da je potrebno uraditi laboratorijske pretrage kako bi smo dokazali ili isključili ovu dijagnozu. Simptomi
i znaci koji mogu ukazati na postojenje poremećaja inzulinska rezistencija su: Gojaznost, indeks telesne mase ( BMI) veći od 25. Ovo nije najpouzdaniji i apsolutan pokazatelj poremećaja jer i mršave osobe mogu imati poremećaj insulinska rezistencija.
Podela pretilosti tj. gojaznosti prema indeksu tjelesne mase (body mass index BMI ) se izračunava u kilogramima podijeljena s visinom u metrima na kvadrat (TTkg/Vm²). BMI je mjera koja se najčešće upotrebljava za određivanje stepena uhranjenosti tj.debljine:
BMI 18,5-24,9 kg/m² = normalno
BMI 25-29,9 kg/m² = suvišna tjelesna težina – pretili (overweight)
BMI 30,0-34,9 kg/m² = debljina I. kategorije (obesity)
BMI 35,0-39.9 kg/m2 = debljina II. kategorije
BMI viši od 40kg/m2 = debljina III kategorije
Danas je poznato da visceralna debljina pouzdanije označava adipozitet i jedan je od glavnih kriterijuma za postavljanje dijagnoze metaboličkog sindroma.
Uz merenje BMI preporučuje se i merenje odnosa obima struk/kukovi – WHR (waist hip ratio) ili samo mjerenjem obima struka.
Obim struka žene: >80 cm = povećanje
>88 cm = značajno povećanje
Obim struka muškarci: >94 cm = povećanje
>102 cm = značajno povećanje
Problem metaboličkog sindroma sve se više javlja među odraslom i starijom
populacijom, a najviše zabrinjava što je zastupljen sve više i među decom i
mladima. Loša prehrana bogata rafinisanim šećerom i belim brašnom uz manjak fizičke aktivnosti dovela je do sve većeg broja dece koja su gojazna. Računa se da 24% odrasle američke populacije boluje od metaboličkog sindroma, iznad 60. godine starosti više od 43%, a u dece se javlja u 4-5% slučajeva.
Još neki simptomi koji mogu upućivati na stanje insulinska rezistencija su sledeći:
Zaboravnost, depresija, bezvoljnost
Stalna želja za unosom slatkiša i nakon obroka – ovo se dešava zbog naglih
skokova inzulina u krvi gde dolazi do začaranog kruga kada bi pacijent imao potrebu da svakih 2 sata nešto jede.
Nagli pad šećera – koji se dešava jer je previše cirkulišućeg inzulina u krvi
Otežano mršavljenje, bez obzira na korekciju ishrane, čak i ako je osoba na
posebnom režimu ishrane, teško mršavi a brzo se ugoji.
Višak masnih naslaga na stomaku (veliki stomak), masne naslage oko
unutrašnjih organa (visceralna gojaznost) su jedan od znakova koji prvi ukazuju na mogući poremećaj inzulinska rezistencija.
Stalna pospanost, posebno nakon obroka uz učestalo zevanje.
Hronični nedostatak energije i osećaj umora i pored obilnih obroka
Pojava izraslina na koži sličnih bradavicama, ispod grudi, pazuha, na vratu.
Pojava tamnije prebojenosti kože vrata, pazuha i prepone.
Neredovni menstrualni ciklusi, pojava akni i pojačane maljavosti kod žena
koja je posledica hormonskog dizbalansa koji se dešava ponovo zbog inzulinske rezistencije. Zbog ovog hormonskog poremećaja javlja se sterilitet kod žena i pojava policističnih jajnika.
Mehanizmi insulinske rezistencije u debljini
Debljina izaziva inzulinsku rezistenciju na taj način što potiče proces koji se naziva lipoliza u masnom tkivu. Kada se masne ćelije zagrade iz njih se oslobađaju slobodne masne kiseline u cirkulaciji i ove masne kiseline i trigliceridi odlaze u jetru i mišiće. Tako nastaje „masna jetra“ koju najčešće otkriva ultrazvučni pregled.
U isto vreme se iz masnog tkiva gojaznih osoba pojačano luče proupalne supstance adipokini, što direktno ili indirektno koči djelovanje inzulina. Stepen inzulinske rezistencije u jetri srazmeran je veličini masne infiltracije jetre bez obzira na to koliki je ukupni porast masnog tkiva u
telu. To znači što masnija jetra – inzulinska rezistencija ima veći stepen.
Inzulinska rezistencija – lečenje ishranom
Lečenje inzulinske rezistencije podrazumeva prvo promenu režima ishrane, ali se često moraju uključiti i lekovi koji se koriste i u terapiji dijabetesa melitusa, a to su najčešće metformin (Glucofage) koji olakšava preuzimanje glukoze iz krvi od strane mišićnih i masnih ćelija, i sprečava oslobađanje glukoze iz jetre.
Postoje i lekovi koji utiču na povećanje osetljivosti na insulin, kao i lekovi koji smanjuju apsorpciju glukoze u crijevima, ali ove lekove vam može preporučiti samo ljekar. Bez pravilne ishrane se ne može rešiti inzulinska rezistencija. Često pacijenti pitaju da li mogu samo da piju tablete koje im preporučim ja ili endokrinog, ali odgovor je “NE” jer nema rezultata.
Prevencija i menjanje navika jedini je način da se reši inzulinska rezistencija. Povećanje procenta mišićne mase u ukupnom sastavu tela i to na račun smanjenja procenta masti je ključni faktor za kontrolu inzulinske
rezistencije i sprečavanje prelaska insulinske rezistencije u dijabetes.
Umerena fizička aktivnost, koja se kontinuirano upražnjava, trening anaerobnog i aerobnog tipa blagotvorno utiče na pacijente sa inzulinskom rezistencijom. Kada dođe do manjeg gubitka telesne mase uz regulisanje ishrane i aerobni i anaerobni trening, dolazi do značajnog poboljšanja laboratorijskih nalaza vrijednosti ŠUK i Inzulina u OGTT testu.
Plan ishrane i dijetetski režimi uz adekvatnu oralnu terapiju lekovima se u ovom slučaju formiraju isključivo pod nazdorom lekara nutricioniste. Izbor namirnica podrazumeva izbor namirnica čiji je glikemijski index niži od 50 i hranu bogatu vlaknima, proteinima i mastima.
Hrana čiji je glikemijski indeks viši od 50 treba izbjegavati. To su prosti šećeri (beli šećer, braon šećer, med), slatkiše, sokove, belo brašno, belu rižu, beli krompir, pivo, kokice, mliječnu čokoladu.
Savetuje se planiranje obroka koristeći što manje termički obrađeno voće i povrće, bogato vlaknima (brokuli, španat, pečurke, artičoke, grašak, zeleni pasulj, paradajz, semenke). Jako je važno obratiti pažnju na adekvatan unos proteina i to prevashodno iz namirnica kao što su riba, mlečni proizvodi, piletina i jaja.
Osobama sa inzulinskom rezistencijom preporučuje se redukcijska dijeta, uravnotežena u sastavu namirnica, a sa smanjenim kalorijskim unosom. Dnevno smanjenje unosa kalorija za 500 do 1000kcal može dovesti do smanjenja telesne težine. Na taj način se smanjuje i rizik od razvoja kardiovaskularnih bolesti.
Smanjenje telesne težine za 20% redukuje kardiovaskularni rizik za 40%, ali i manja smanjenja težine za 5-10% pozitivno utiču na krvni pritisak i na sniženje masnoće i glukoze tj.šećera u krvi.
Sve navedene namirnice su zastupljene u mediteranskoj ishrani i zato je
mediteranska ishrana zlatni standard za pacijente koji imaju problem inzulinska rezistencija. Integralne žitarice i hrana bogata vlaknima snižava ukupni i LDL-holesterol povećanim lučenjem žučnih kiselina te smanjenom sintezom holesterola i masnih kiselina. Hrana bogata vlaknima popravlja glikemiju i poboljšava inzulinski odgovor. Sve ovo dovodi do boljih laboratorijskih vrednosti inzulina i šećera u krvi. Mediteranska
dijeta bazirana je na pojačanoj tjelesnoj aktivnosti najbolje 1 h šetnje svakodnevno ili 7000 koraka dnevno.
U mediteranskoj ishrani najviše je zastupljeno povrće, grahorice,
voće, orašasto voće, maslinovo ulje, cerealije, umjereno riba, mlijeko, sir, jogurt i piletina te crno vina, a vrlo malo crvenog mesa i zasićenih masnih kiselina.
Insulinska rezistencija se sve više javlja kod osoba koje imaju višak kilograma i kojima je neophodan nutricionista kako bi korigovali svoju ishranu i izbegli mogućnost da dobiju dijabetes.
Mr sc.dr Gordana Ljoljić Dolić, specijalista fizijatar-nutricionista
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
