Kako su sirotinjska jela postala trend u Beogradu – porcija kačamaka 600 dinara!

1
1585

U kafićima i restoranima sene su skočile u proteklih godinu dana, i to za 3,1 odsto. Takođe, u avgustu su, u odnosu na jul, cene koje smo viđali u jelovnicima bile veće za 0,1 procenat.

Iako nam deluje beznačajno, ugostitelji su svakako na osetnom dobitku, imajući u vidu promet gostiju, posebno u našoj prestonici. Iako su pretrpeli negativne posledice pandemije, pa možda i opravdano malo podigli cene (uz faktor rizika rada tokom krize), trend rasta nekih cena “nije baš od juče”, tj. od marta.

Beograđani se duže vreme žale kako su restorani, pa čak i kafe lokali u kraju, odredili nerazumne cene za stara, jednostavna i po sastavu jeftina jela, koja smo jeli u detinjstvu, a koja su nekada bila simbol “sirotinjske hrane”. Među njima su popara, proja, cicvara, belmuž ili kačamak.

Obično se služe za doručak, koji neki Beograđani u poslednje vreme praktikuju van kuće, na primer, ako je vikend pa žele da odu negde porodično. Slično iskustvo imaju i poslovni ljudi koji vode partnere na sastanak ujutru, pa žele da to bude potpunije u odnosu na samo “običnu kafu”.

Kažu da nije stvar u novcu, koliko u bezobrazluku. Takvog stava je jedan naš čitalac (50), koji je nedavno bio na doručku s kolegom, i platio 1.200 dinara dve porcije kačamaka.

– Jednu porciju kačamaka su mi naplatili 600 dinara! Što je mnogo, mnogo je. Znam da zajedno sa hranom plaćamo uslugu restorana, ali to jelo je meni baba spremala kad ništa bolje i kvalitetnije nismo imali – kaže on, i dodaje da ugostitelji sada idu na varijantu prodavanja starih, tradicionalnih jela po visokim cenama, jer znaju da ih mlađe generacije retko spremaju.

– Drugo objašnjenje je da ljudi, možda, generalno manje spremaju kod kuće nego pre. Restorani su nam puni, i onda oni tu vide dobru zaradu – ističe ovaj Beograđanin, aludirajući na to da nisu samo tradicionalna jela sporna.

Kako kaže naš drugi sagovornik, “ugostitelji su napravili biznis od gotovo svega”.

– Neverovatno zvuči, ali tako je. Danas vam se najviše isplati da kupite meso u radnji, ali i da ga naručite u restoranu. Sve ostalo su “fensi” jela sa visokim cenama. Primetio sam i da sada prodaju za 700 ili 800 dinara ono što smo moja porodica i ja nekada zvali pilav. Ali, to je sada rižoto. Takav naziv, verovatno, dodatno diže cenu – ističe i podseća da je i pica nekada takođe bila “sirotinjska hrana”.

Ono što, ipak, moramo da konstatujemo – jeste da pilav, đuveč i rižoto nisu isto. Sama priprema je drugačija; pilav je reč persijskog porekla, rižoto (risotto) nas vezuje za Italiju, dok smo đuveč (güveç) preuzeli od Turaka.

Još naših čitalaca je potvrdilo ove priče, dok drugi smatraju da restoran ima pravo da stavi cene koje želi, a da je na mušteriji da bira – želi li toliko da plati kačamak ili ne.

Ono sa čime se svi slažu, jeste da nazivi kao što je, recimo, “kajgana sa slaninom i domaćom pršutom” značajno podižu cenu. U poslednje vreme, sve češće u jelovnicima viđamo i epitet “organsko”, kada je reč o jajima, mleku, mesu, siru itd.

Pišite nam u komentarima kakvo je vaše mišljenje o cenama pomenutih jela.

(Telegraf Biznis)

1 COMMENT

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here