Fontana Kameni cvet, koju je Ruskinja Irina Nepokojčicka, poklonila Sremskoj Mitrovici pre sedam decenija, jedan je od simbola najvećeg sremskog grada.
Veliki vodoskok u centralnom gradskom parku, u obliku kamenog cveta, simbolizuje tugu koju je Ruskinja osećala daleko od rodnog kraja. Kada je shvatila da će ubrzo umreti, napravila je ovaj spomenik, koji joj se ukazao, kaže legenda, u snu.
Kraj Kamenog cveta, Mitrovčani čine prve korake, proslavljaju mature, počinju ljubavi, dele najlepše uspomene, odmaraju umorne noge… I sve to zahvaljujući Ruskinji koja je ostavila trajno obeležje o sebi i svom životu u gradu na Savi.
Posle Oktobarske revolucije, Irina je sa 11 godina zajedno sa roditeljima emigrirala iz bivšeg SSSR u ondašnju Jugoslaviju. Kao učenica gimnazije, koju je pohađala u Kikindi, glumila je na školskim predstavama, pevala ruske romanse, a bila je i veliki zaljubljenik u umetnost, njen pobornik i stvaralac. Po završetku arhitekture na Visokoj tehničkoj školi u Zagrebu, brzo je uspela da stekne reputaciju dobrog arhitekte. U Sremu je radila na projektovanju i izgradnji škola, od kojih je osmoletka u Vojki, najveća seoska škola u to vreme, podignuta po njenom projektu i pod njenim nadzorom.
Radila je i na izgradnji puteva i kanalizacionih mreža, stambenih zgrada i drugih javnih objekata.
Posle oslobođenja Sremske Mitrovice 1944. godine organizovala je prikupljanje građevinskog materijala za podizanje pet spomenika, i to dva za poginule crvenoarmejce i tri za poginule heroje NOV. Uz pomoć tadašnje narodne vlasti i uz odobrenje nadležnih ruskih komandi na Sremskom frontu, Irina je ostvarila želju, prenevši posmrtne ostatke ruskih heroja, iz Laćarka i Jarka, na mitrovačko pravoslavno groblje.
Irina je bila član Odbora za osnivanje Muzeja Srema. Pod njenim nadzorom obavljena je i prva rekonstrukcija crkve posvećene arhiđakonu prvomučeniku Stefanu i niz drugih veoma značajnih aktivnosti. Od svih građevina, međutim, koje je iza sebe ostavila, jedino fontana Kameni cvet čuva legendu o nastanku.
A predanje kazuje da je Ruskinja Irina s vremenom počela da oboleva od velike tuge za rodnim krajem, tako, da je svakim danom bivala sve bolesnija. Jedne noći usnila je čudan san, veliki cvet sa povijenim žalosnim laticama, iz kojeg je izletela bela golubica. Golubica je tada progovorila: “Ja sam princeza, ćerka cara Tiberija, postala sam kameni cvet tuge i tako se poistovetila sa gradom Sirmijumom, u želji da dobijem očevu ljubav. Umesto ljubavi, postala sam večna tuga. Tvoja tuga će nestati ukoliko napraviš kameni cvet da večno suzi. Biće to moje i tvoje suze spojene sa gradom i večnošću”.
Ruskinja je odmah potom počela da stvara prizor iz sna. Od tada do danas, po toj legendi, kameni cvet plače za svim stanovnicima drevnog grada, a preuzimajući tugu, ostavlja potomcima više vremena za ljubav i radost. Ovaj vodoskok u obliku kamenog cveta spaja dva večna simbola – vodu, kao izvor života, i cvet kao neprolaznu lepotu, koji se večno obnavljaju.
Irina Nepokojčicka je rođena u selu Kuzbekova, u Rusiji, 1909. godine. U Sremsku Mitrovicu se doselila 1937. godine, gde je ostala do prerane smrti. Irina je umrla 14. oktobra 1948. u 39. godini od teške bolesti karcinoma, samo pet meseci pošto je isklesala kamenu fontanu. Sahranjena je u porodičnoj grobnici na Pravoslavnom groblju u Sremskoj Mitrovici.
(Smiljka Kostić)
Irina Aleksandrovna Nepokojčicka je rođena 14.10.1909 a umrla je 09.08.1948. Posetila sam njen grob jer sam oduševljena njenim delima a slučajno baš na dan njene smrti.