Šta je lokalnoj vlasti smetalo na staroj lokaciji i zbog čega je šidski Kirbaj preseljen na Beljnjaču, van grada? Građani ogorčeni, društvene mreže pune pitanja: Ko je doneo ovu odluku i da li je iko pitao Šiđane?
Postoje događaji koji nisu samo manifestacije u kalendaru. Oni su deo identiteta jednog grada, uspomena koje se prenose sa generacije na generaciju i običaja koji ljudima govore da pripadaju određenom mestu. Za mnoge Šiđane upravo je takav bio Kirbaj, tradicionalna gradska slava i avgustovski vašar koji je decenijama okupljao grad. Međutim, ove godine pred Šiđanima je, kako se čuje, sasvim drugačija slika – Kirbaj se izmešta sa svoje dosadašnje lokacije i seli na Beljnjaču, prostor prema Berkasovu i izletištu Lipovača, praktično van grada.
Odluka koja je među građanima izazvala brojna negodovanja posebno se povezuje sa aktuelnim rukovodstvom lokalne samouprave i poverenikom SNS-a u Šidu Dejanom Bulatovićem, koji se u javnosti smatra jednim od najodgovornijih ljudi za ovakve odluke. I upravo tu počinje pitanje koje bi lokalna vlast trebalo da čuje: zašto? Zašto se tradicija koja je decenijama imala svoje mesto u gradu sada seli na livadu? Zašto se događaj koji je bio deo gradskog života izmešta na prostor koji mnogim Šiđanima nije prirodna lokacija za Kirbaj? I najvažnije – da li je neko pitao građane šta misle o tome?
Za starije Šiđane, avgustovski vašar nije bio samo nekoliko tezgi, ringišpil i šatori. Bio je to svojevrsni praznik grada.
Na društvenim mrežama pojavio se komentar jedne Šiđanke koja se prisetila kako je nekada izgledalo Preobraženje i kirbajski dani. Opisala je vreme kada se za Preobraženje posebno živelo – kada su se pripremale kuće, mirisala paprika iz dvorišta, kapije bile otvorene za goste, a deca sa nestrpljenjem čekala da se završi ručak kako bi krenula u vašar. Posebno mesto u tim uspomenama zauzima prostor kod Ruskog dvora, gde su bili ringišpili, šatre i sve ono što je nekada činilo prepoznatljiv kirbajski ambijent.
Tezge su se, kako navodi, nizale duž grada, počev od Vićanovića kuće, preko Magića, pekara, Ruskog dvora i drugih poznatih mesta, sve do gradskog ćoška. To je, piše ona, bio poseban doživljaj. I upravo zbog toga današnja odluka mnogima ne izgleda kao obična promena lokacije. Izgleda kao prekid sa tradicijom. Možda najviše o odnosu prema tradiciji govori upravo reakcija ljudi koji više ni ne žive u Šidu, ali taj grad i dalje nose u sebi.
„Ne mogu da verujem da te tradicije više nema“, poručuje autorka komentara, prisećajući se da je kao dete čekala da ode na kirbaj. Posebno je, kako navodi, iznenađena izborom Beljnjače, prostora koji pamti iz sasvim drugačijeg vremena.
„Sada KIRBAJ na Beljnjači?“, pita se ona. I to pitanje danas nije samo njeno.
Zašto događaj koji je generacijama bio deo gradskog tkiva sada treba da bude održan na prostoru prema Berkasovu i Lipovači? Da li je nekome palo na pamet da će stariji ljudi teško dolaziti? Da će roditelji sa malom decom morati da razmišljaju kako da stignu do ringišpila i vašarskih tezgi? Da će promena lokacije za mnoge značiti i gubitak upravo onog osećaja da je Kirbaj – gradski događaj?
Jer vašar nije samo ono što se postavi na livadu. Vašar je i put do njega. Vašar su ulice pune ljudi. Vašar su deca koja idu sa roditeljima. Vašar su poznata mesta, susreti, komšije, rodbina i prijatelji koje niste videli godinu dana. Vašar je atmosfera. A atmosfera se ne može preseliti kamionom.
Da li lokalna vlast razume šta znači tradicija? Najveći problem ove odluke zato možda nije sama Beljnjača. Problem je poruka koju ona šalje.
Ako se događaj koji je pola veka bio deo grada može jednostavno premestiti na drugu lokaciju, bez jasnog i ubedljivog objašnjenja građanima, onda se postavlja pitanje koliko se u donošenju odluka vodi računa o istoriji i osećanjima ljudi. Lokalna vlast ima pravo da menja lokacije manifestacija. Ali ima i obavezu da građanima objasni zašto.
Ako je razlog bezbednost – neka ga kažu. Ako su problem saobraćaj, infrastruktura, komunalni uslovi ili organizacija – neka ih navedu. Ako postoje objektivni razlozi zbog kojih stara lokacija više nije pogodna, građani imaju pravo da ih čuju. Ali ako se sve svodi na to da je neko jednostavno odlučio da Kirbaj više neće biti tamo gde je bio decenijama, onda je sasvim legitimno pitanje:
Čemu onda služi lokalna samouprava ako ne da čuva ono što građanima nešto znači?
Niko ne očekuje da grad bude zamrznut u prošlosti. Šid treba da se razvija. Trebaju mu nove investicije, uređene ulice, bolja infrastruktura i savremeni sadržaji. Ali razvoj grada ne znači brisanje njegovog pamćenja. Naprotiv. Grad koji ne zna da sačuva svoje običaje teško može da govori o identitetu.
Zato bi odgovorni ljudi u lokalnoj samoupravi, u prvom redu onaj koji vedri i oblači u Šidu, Dejan Bulatović, prebeglica iz Đilasove stranke u naprednjake, umesto da ignorišu negodovanje građana, trebalo da izađu pred javnost i objasne odluku. A Dejan Bulatović, kao čovek koji se u javnosti smatra najodgovornijim za političko rukovođenje šidskom SNS organizacijom i čije se ime vezuje za funkcionisanje lokalne vlasti, posebno bi trebalo da odgovori na pitanje: Da li je ovo zaista način na koji vlast želi da čuva šidsku tradiciju?
Jer Kirbaj nije samo vašar. Za neke je to miris pečene paprike, otvorena kapija, porodični ručak, prvi odlazak na ringišpil, tezge u gradu i susret sa ljudima koje dugo nisu videli. Za druge je to uspomena na roditelje i detinjstvo.
A za Šid – to bi trebalo da bude deo njegovog identiteta. Zato možda najveći apsurd ove priče nije što je Kirbaj promenio lokaciju. Najveći apsurd je ako je neko pomislio da će promenom livade promeniti i sećanja ljudi.
Neće. Šiđani će i dalje pamtiti gde je bio njihov Kirbaj.Samo ostaje pitanje da li će jednog dana pamtiti i ko ga je iz grada izmestio.
(M. Milivojević)
