Paljenje strnjike svake godine iznova otvara isto pitanje: koliko puta ćemo morati da udišemo dim i koliko će još puta njive morati da gore da bi se ovaj problem shvatio ozbiljno?
Iako je šteta od spaljivanja biljnih ostataka na njivama odavno poznata, pojedini poljoprivrednici i dalje pribegavaju ovoj praksi. Nekome je to „najbrži način“ da očisti parcelu, neko veruje da tako priprema zemljište za narednu setvu, dok drugi jednostavno nastavljaju ono što se decenijama radilo. Problem je što vatra i dim ne poznaju granice parcele.
Kada se jednom zapali njiva, dovoljno je malo vetra da se požar proširi na susedne parcele, kanale, živice ili obližnje objekte. Dim se istovremeno širi putevima i naseljima, smanjuje vidljivost i može predstavljati dodatnu opasnost za učesnike u saobraćaju.
Paljenje strnjike nije samo stvar odnosa vlasnika prema sopstvenoj parceli. Posledice mogu da osete i ljudi koji sa njom nemaju nikakve veze. Tu dolazimo do ključnog pitanja: da li postojeći sistem dovoljno efikasno sprečava ovakvu praksu?
Propisi postoje, kao i mogućnost kažnjavanja odgovornih. Međutim, građani često imaju utisak da se najveći broj slučajeva završi tek kada vatra izmakne kontroli i napravi ozbiljniji problem. A onda se postavlja pitanje – gde su nadzor i prevencija pre nego što do toga dođe?
Ako se nesavesno paljenje njiva posmatra samo kao prekršaj koji se rešava nakon prijave, sistem će teško promeniti navike onih koji godinama računaju da neće biti otkriveni. Mnogo važnije pitanje od visine kazne jeste izvesnost da će odgovorni biti pronađen i sankcionisan. Jer kazna koja postoji samo na papiru teško može imati preventivni efekat.
Istovremeno, nije realno očekivati da država može da kontroliše svaku njivu i svakog poljoprivrednika. Zato je potreban kombinovani pristup – nadzor na terenu, brzo reagovanje, odgovornost onih koji izazovu požar, ali i edukacija poljoprivrednika o posledicama spaljivanja biljnih ostataka.
Poseban problem je što se paljenje često predstavlja kao nešto potpuno uobičajeno: „Tako se oduvek radilo.“ Ali činjenica da je neka praksa stara ne znači da je bez posledica.
Vatra može uništiti korisne organizme u površinskom sloju zemljišta, ostaviti štetu na susednim parcelama i doprineti zagađenju vazduha. Uz to, požar može zahtevati intervenciju vatrogasaca koji bi u tom trenutku mogli biti potrebni na nekom drugom mestu. Zato bi javna rasprava trebalo da se pomeri sa pitanja „zašto ljudi pale strnjiku“ na mnogo konkretnije pitanje: Ko je odgovoran kada neko zapali njivu i ugrozi tuđu imovinu, zdravlje ili bezbednost?
Svake godine priča je gotovo ista. Posle žetve pojave se prvi požari, zatim dim iznad polja, pa upozorenja nadležnih. A onda se sve ponavlja naredne godine.
Zato pravo pitanje možda nije da li država ima mehanizme da se obračuna sa nesavesnim pojedincima. Pitanje je da li te mehanizme koristi dovoljno brzo, dosledno i vidljivo da bi sledeći put neko dobro razmislio pre nego što zapali šibicu.
(SMP)
