Recimo, nešto kao uvod
Nemam običaj da objašnjavam ono što pišem, ali za tekstove koji slede moram da dam par napomena. Jedan deo mog odrastanja i sazrevanja obeležio je „Politikin“ časopis za mlade „Zdravo“. Izlazio je svakog drugog ponedeljka, od 1976. (mada bi to trebalo proveriti) do 1980. godine (113 brojeva). Onda ga je „smenio“ časopis „Intervju“, koji je po koncepciji bio sličniji NIN-u, nego svom prethodniku.
Dakle, čekao se svaki drugi ponedeljak da se na kiosku kupi „Zdravo“, a onda se sadržaj proguta u par sati. Posle se složi i čuva. (Vremenom, selidbe, krečenja, feng-šui i napadi velikog spremanja, učinili su da danas nemam ni jedan jedini primerak.) „Zdravo“ je bio izvor informacija o muzici, putovanjima, filmovima… Bio je to prvi časopis koji je objavio poster mega-Zdravka (Čolića) u prirodnoj veličini (istina, na ne baš mnogo kvalitetnom papiru, ali, Bože moj, bio je to Zdravko!) Na internetu malo šta može da se izgugla, ali nađoh jednog kolekcionara koji svoju kolekciju prodaje za poprilično dobru svotu novca.
Jednu od rubrika u časopisu uređivao je Dragoslav Andrić. Ne sećam se kako se zvala, ali sadržala je sve ono što je Andrić kasnije pretočio u svoju čuvenu „Svaštaru“. Dakle, jezičke kalambure, karikature, male oglase sa štamparskom greškom… Naravno, prvo sam čitala te strane, uz provale glasnog smeha i uz roditeljski pogled tipa „s’ti dete normalna“. Otud potiče inspiracija za ovo moje pisanije, i otud, kao parafraza, naziv „Koještara“, i svojevrsni omaž Dragoslavu Andriću svestranom i pasioniranom ljubitelju jezika.
ALAPAČA – Osoba koja se u sve razume i sve zna najbolje. Ne uspeva, a i ne trudi se, da svoje mišljenje zadrži za sebe. Mora sve da prokomentariše, da bude u svakoj čorbi mirođija, na svakoj šerpi poklopac, i tome slično. Uvek je dobro obaveštena, daje savete i kad ih niko ne traži, bez pardona saspe svakome sve u lice i nikad se ne postidi. Takođe, uvek je u pravu. Pogrešno je mišljenje da su ovo osobe ženskog pola. Naprotiv, samo je imenica ženskog roda, sve ostalo odnosi se na oba pola. Pravi procvat doživljavaju upravo sada, zahvaljujući pojavi društvenih mreža na Internetu.
“ZNA SE KO U OVOJ KUĆI NOSI PANTALONE!“ – Nekada, davno, posle nje je sledilo ritualno otkopčavanje kaiša i demonstriranje nadmoći osobe kojoj je sudbina udelila da nosi modni hit zvani još i hlače, čakšire, farmerke…E, danas je to sasvim druga priča. Otkako je madmoazel Koko obukla pantalone i napravila od njih modni imperativ svake žene, da ne pričamo o praktičnosti istog, ova rečenica zvuči zaista urnebesno! Najčešće se koristi kao poslednji argument u kućnim prepirkama, i predstavlja relikt patrijarhalnog vaspitanja, a sa realnim životom nema ama baš nikakve veze. Na stranu to, što bračna polovina kojoj je, po nepisanom i običajom pravu, određeno da nosi suknju, najčešće vuče na leđima dotičnog nosača pantalona. Jer, on, naravno, ne zna ni gde mu navedeni odevni predmet stoji, a kamoli nešto drugo!
SMOKVIN LIST – Prvi uniseks odevni predmet! Demokratskiji od same demokratije! Napravljen od potpuno prirodnih materijala, dostupan i ekološki. Danas ga niko ne praktikuje, jer ima mali nedostatak: jedna ruka uvek mora da ga pridržava, te je s toga prilično nezgodan za oblačenje. Naročito ako za odlazak na posao koristite gradski prevoz!
“VIDEĆEŠ“ TI, KAD TI OTAC DOĐE!“ – Tipično ženski način razrešavanja konflikta sa maloletnicima sa kojima, silom prilika, deli životni prostor. Trebalo bi da pubertetlijama utera strah u kosti, ali zapravo služi za zasmejavanje istih, i za skidanje i prebacivanje odgovornosti na rodonačelnika porodice.
“DOK JEDEŠ MOJ ‘LEBAC, IMA DA BUDE KAKO JA KAŽEM!“ – U nedostatku drugih argumenata, poteže se prilikom premošćavanja generacijskog jaza. Ovo je tipičan način na koji otac porodice stavlja tačku na svaki pokušaj potomstva da izrazi svoju volju i potrebe. Kada, na primer, tatin sin traži da mu se priušti najnoviji mobilni uređaj, koji košta tri očeve plate, ili, kada mezimica hoće sa dečkom na more.
BRE! – Omiljena uzrečica kod Srba. Koristi se u svakoj prilici, na svakom mestu, u svim mogućim konotacijama. Njome se podjednako izražava oduševljenje i razočaranje, tuga i radost, prezir i uvažavanje. Jednostavno, univerzalna upotreba. Niko još pouzdano nije utvrdio njeno poreklo, a ni značenje. Poželjno je izbegavanje u književnom jeziku i prilikom javnog obraćanja, ali se, tu i tamo, ponekome omakne i u zvaničnim prilikama.
“GLUP SI, (BRE), K’O TOČAK“ – Rečenica, zbog čijeg su nedostatka, izumrle civilizacije Acteka i Maja. Oni su bili uskraćeni za ovako suptilno poređenje, samo zato što nisu ni znali za postojanje točka. Ovaj izum, kao i mnogi drugi u osnovi jednostavni pronalasci, ostali su neautorizovani, jer im se nastanak gubi u izmaglici prošlosti. Čak ni njihovi izumitelji nisu bili svesni svoje genijalnosti. Naravno, najgenijalniji bi bio onaj ko bi se dosetio načina da ih patentira kao svoje, pa da zgrne lovu na ime autorskih prava.
MAJSTOR – To je osoba, isključivo muškog pola, koja se u kućnim uslovima bavi čačkanjem. Mečke. Uvek u nekom džepu ima pripravan šrafciger i/ili glinericu da u svakom momentu može da pristupi bilo čemu što je pokazalo tendenciju ka kvarenju. On podjednako dobro može da se “obračuna“ i sa pokvarenom bravom i sa veš-mašinom, sa pregorelom sijalicom i sa procurelim kazanom od bojlera. Zna on i spejs-šatl da popravi, al’ mu se negde zaturila propusnica za Kejp Kanaveral! Često popravljaju i ono što savršeno dobro funkcioniše, jer su uočili kvar, koji je samo njima vidljiv, pa od ispravne stvari naprave krš, koji odmah može da se frljne u kontejner. Izgleda, da imaju neku privilegiju kod Svevišnjeg, jer još nisam čula da je neko od njih nastradao dok je, na primer, menjao utičnicu u zidu, bez odvrtanja osigurača!
Postoje i oni drugi majstori, kojima je to profesija. Oni se od kućne varijante razlikuju po tome što u svom posedu imaju majstorsko pismo, diplomu, uverenje o završenom kursu, tečaju i večernjoj školi, dakle pisano svedočanstvo o tome da su, nekad, negde, nešto učili o onome čime se bave. Svaki od njih ima neku svoju užu specijalnost, i to je još jedna razlika kojom se izdvajaju od onih prvih, majstora “za-po-kući“. Isto tako, oni, na primer glinericu, ne zovu tako, nestručno, već je u njihovom žargonu to ispitivač struje.
MAJSTORE! – Ovako upotrebljena, u vokativu, ova imenica je vrhunski kompliment onome kome je upućena. Istovremeno u njoj je sadržana velika količina ulagivanja, podilaženja, uvlačenja. Može da se uputi bilo kome, a najčešće se koristi kao zbirna imenica za vozače svih vrsta javnog prevoza. Često je koriste sportski reporteri prilikom prenosa sa značajnih takmičenja, čime izražavaju svoje oduševljenje, patriotizam, divljenje, kroz poklič: “Toooooo, majstoreeee!“
