Firmu za preradu životinjskog otpada iz Inđije država nije uspela da proda za 10,6 miliona evra, iako je zbog kršenja sopstvenih propisa, presudom međunarodne arbitraže, morala da je otkupi od prvobitnih stranih vlasnika za 48 miliona. A sad sprema novi tender, na kom će početna cena biti oborena na samo 5,3 miliona evra
Podsetimo, novčane kazne i penali za izgubljene sudske sporove i naknada štete za povrede ili štetu koju su naneli državni organi koštali su Republiku Srbiju u poslednjih deceniju i po skoro dve milijarde evra. Ukupna šteta, koju plaćaju svi poreski obveznici, svakako bi bila znatno veća od dve milijarde evra kada bi se uračunali i neki drugi efekti. Poput rešenosti države da proda fabriku za preradu životinjskog otpada Energo zelena u Inđiji za 10,6 miliona evra.
Možda to i ne bi bilo toliko sporno da prethodno, nakon što je izgubila međunarodnu arbitražu, država nije istu fabriku morala sredinom 2019. da otkupi od prvobitnih vlasnika, belgijske kompanije Zelena NV za skoro pet puta veću sumu, tačnije za 48 miliona evra. Trenutno u toj firmi Republika Srbija ima većinski udeo od 87,23 odsto, dok je vlasnik preostalih 12,77 odsto AP Vojvodina.
Do ovakvog raspleta ne bi došlo da je Srbija poštovala i primenjivala sopstvene zakone. Ovako, međunarodna arbitraža je procenila da je bila opravdana žalba prvobitnih vlasnika da im država nadoknadi ne samo 21,5 miliona evra, koliko su uložili u fabriku iz Inđije, već i izgubljenu dobit i kamate, pa je na kraju, posle višegodišnjeg sudskog spora, krajnji ceh više nego udvostručen. A tu istu fabriku država nedavno nije uspela da proda ni za 1,24 milijarde dinara ili 10,6 miliona evra, na koliko je procenjen ukupni kapital Energo zelene.
Uzgred se kreira atmosfera da bi za državu bio veliki uspeh ako i po toj ceni nađe kupca, jer je prethodni tender Ministarstvo privrede proglasilo neuspešnim, uz obrazloženje da nije bilo zainteresovanih kupaca. Ipak, nezvanično se zna da za fabriku iz Inđije postoji interesovanje i da su u pitanju dve strane firme, po jedna iz Bugarske i Italije i jedna domaća, u vlasništvu Petra Matijevića, čiji MPZ Agrar poseduje i firmu za reciklažu nemetalnih otpadaka i ostataka Prekon iz Zrenjanina.
S obzirom na to da je prethodni tender proglašen neuspešnim, u novom, koji bi trebalo da bude objavljen, početna cena biće prepolovljena, na samo 5,3 miliona evra. S tim u vezi neki od dobro upućenih u ovu problematiku smatraju da je nerazumno prodavati fabriku od strateškog značaja za tako malo para, pogotovo ako se ima u vidu da ju je država platila devet puta više.
Ceo problem nastao je pre više od jedne decenije. Pre nego što su odlučili da stave ključ u bravu fabrike koju su u Inđiji sagradili još 2006, Belgijanci su u martu 2014. pokušali da reše spor sa Vladom Srbije mirnim putem. Niko iz Nemanjine 11 se, međutim, nije udostojio da im odgovori narednih šest meseci, a kada je istekao rok predviđen za mirno rešavanje spora, pravdu su potražili pred Međunarodnim centrom za investicione sporove u Vašingtonu. Takav potez tadašnji direktor Energo zelene Tom Hanson obrazložio je „sistematskim propustima Republike Srbije“ i optužio državu da „ne sprovodi sopstvene propise u oblasti prerade životinjskog otpada“ i da zbog toga kompanija na čijem je čelu „posluje sa značajnim gubicima“. Usput je državu optužio i za „nelojalnu konkurenciju i očiglednu diskriminaciju… čime ugrožava životnu sredinu i javno zdravlje svojih i građana drugih zemalja“.
U to vreme predstavnici Energo zelene tvrdili su da se po važećim propisima u Srbiji godišnje sakupi i preradi manje od trećine životinjskog otpada, dok oko 180.000 tona „nestane“ bez ikakvog traga. Situacija se, po svemu sudeći, nije popravila.
Osim što je registrovana za preradu opasnog animalnog otpada, fabrika u Inđiji je ključna karika i u sistemu kontrole bezbednosti hrane. Tim pre što, osim nje, sertifikat za preradu životinjskog otpada u Srbiji ima još samo Veterinarska ustanova Napredak iz Ćuprije, takođe u vlasništvu države, ali je njen kapacitet svega 6.000 tona godišnje, a uz to će u dogledno vreme prestati sa radom i postati „transferna stanica za prikupljanje i slanje opasnog otpada u Energo zelenu. Do pre nekoliko godina postojalo je još jedno državno preduzeće, registrovano za to, Proteinka iz Sombora, ali je u međuvremenu i ona zatvorena i izbrisana iz APR-a.
Zbog toga je još važnije ko bi uskoro mogao postati novi vlasnik Energo zelene i za koga se namešta tender sa gotovo diskontnom cenom Energo zelene, jer država, umesto da oglasi prodaju tako specifične firme i u stranim medijima, ona to čini samo u nekim nebitnim ovdašnjim novinama koje niko živi ne čita. To upućuje na zaključak da se radi o „ciljanoj“ ponudi, da se javi samo jedan, željeni kupac, sa kojim će se konačna cena dogovoriti direktnom pogodbom.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
(M. Ćulibrk/priredio: M. Milivojević)
