Mada Evropa (u paketu sa svim onim što se zajedničkim imenom naziva – evropski standardi) ne silazi sa jezika sadašnjih i bivših vlastodržaca, u praksi je situacija gotovo u potpunosti drugačija. Dosledno držanje evropskih standarda sprovodi se samo u podršci i organizaciji pederskih parada, dok su pitanja poput zaštite radnika, plata, smanjenja korupcije, racionalizacije državnog sektora i slično, u potpunosti zanemarena.
Odnos prema civilnom sektoru podeljen je na podršku onima koji su poslušni, dok se svi drugi u potpunosti ignorišu.
Primera radi, još u avgustu 2014. godine tadašnja Vučićeva Vlada donela je zaključak kojim se utvrđuju smernice za uključivanje organizacija civilnog društva u proces donošenja propisa koji se tiču oblasti kojom se bave. U istom zaključku preporučilo se i organima lokalnih samouprava da u postupak pripreme tih propisa uključe pomenute organizacije.
Već šestu godinu svedoci smo da po tom pitanju nije učinjeno gotovo ništa, iako bi civilno društvo trebalo da ima jednu od temeljnih uloga u razvoju gradova i opština. Da razjasnimo, civilni sektor čine udruženja građana, sindikati, komore i slične organizacije čije je postojanje usmereno na ostvarivanje javnog interesa.
Nejasno je zašto je to tako, zbog čega se odugovlači sa ovom inicijativom s obzirom da nije moguće otvaranje neophodnih poglavlja za prijem u Evropsku uniju, ako jedinice lokalne samouprave budu ignorisale ovo pitanje.
Zašto kod nas sve mora da se uradi u poslednjem trenutku, tek kad nas neko dekretom ili obavezom primora na to. Zašto niko ne pokaže samoinicijativu, logično je pitanje.
Učešćem organizacija civilnog društva u procese pripreme, donošenja i primenu propisa povećava se njihova preciznost i razumljivost, naravno i delotvornost, tako da se znatno smanjuje mogućnost da o određenim pitanjima odlučuju nekompetentni partijski kadrovi.
Bez podrške odgovarajućih organizacija civilnog društva (u kojima su članovi poznavaoci materije) ne bi bilo moguće da samozvani menadžeri – vlasnici diploma raznih privatnih fakulteta vode odgovorne resore u javnim upravama i svojim nekvalifikovanim odlukama nanose milionske štete ustanovama na čijem su čelu.
Bez podrške organizacija civilnog društva goruća pitanja se ne mogu rešiti na adekvatan način, ne guraju se pod tepih problemi kako bi ušuškani dočekali kraj mandata profesionalnog političara koji ne shvata njihovu suštinu niti način njihovog rešavanja. Potrebu za saradnjom sa organizacijama civilnog društva nadležni organi i njihovi rukovodioci, uporno, već decenijama, ne prepoznaju.
Možda su oni sami uzrok tome?
(M. Milivojević)
Odlican clanak !
Da bi usla u Evropsku Uniju, Srbija bi morala da postane PRAVNA DRZAVA i za pocetak prihvati razdvajanje tri vlasti : zakonodavne, sudske i izvrsne. Morala bi da ispuni niz zahteva iz oblasti prava i imovine, sto naravno ne odgovara onima koji su za vreme ratova (ali i kasnije) ubijali, pljackali i krali. Koji i danas poseduju tudju imovinu i vrse visoke funkcije.
Dok nam sa Istoka stizu polovni migovi, stari tenkovi i bratski pozdravi, iz Evropske Unije nam je za poslednjih deset godina stiglo 3,4 milijarde bezpovratne pomoci (na poklon). A stiglo bi i vise, kad nasa vlast ne bi sabotirala otvaranje pristupnih poglavlja. Za sada, od 35 poglavlja, nijedno nije zatvoreno (ispunjeno).