Nalazeći se na samom čvorištu puteva, selo Kraljevci, u opštini Ruma, nalazi se u blizini mnogih većih gradova – Beograda, Novog Sada, Šapca, Sremske Mitrovice, Rume.
Zaista se, onda, i može reći da „svi putevi vode kroz Kraljevce“, kako nas uverava predsednik Saveta lokalne Mesne zajednice Nikola Čanadžić, koji je i jedan od retkih Sremaca koji je izašao iz rodne kuće i sebi obezbedio drugu. Zapravo, dve!
U svakom žitu ima kukolja, pa tako i u mojoj porodici – šali se naš domaćin koji nas je srdačno dočekao u svom najnovijem domu u selu, za „šarenim astalom“ punim domaćih mesnik i mlečnih radinosti. – Kao što je Betoven komponovao gluv, tako i ja ne jedem meso, ali pravim kobasice, šunke, sve…
No, naravno, najviše smo pričali o selu, umesto o hrani, te nam je, tako, Nikola objasnio da su meštani Kraljevaca generalno gostoprimljivi i srdačni, naročito kad organizuju manifestaciju Dani žetve, koja se ove godine odlažem zbog pandemije, a koja je trebalo da bude organizovana danas.
Dani žetve se održavaju, evo, već pet-šest godina. Dođe nam i po 30 udruženja iz cele Srbija, a imamo i goste iz Bosne. Selo oživi na taj dan – priča nam naš sagovornik, vidno tužan što će ove godine Kraljevci ostati bez tog lepog događaja.
Najveći car u Kraljevcima je Radovan Tomić koji je od pokojnog očuha nasledio nadimak – Car! Možete ga zateći na ulazu u selo, iz pravca Rume, kako na tezgama prodaje najbolje lubenice i paradajz. Bar tako tvrdi…
I nije baš prijatno da sedim ovde po ovim vrućinama, ali sve je to borba za opstanak – kaže nam Car kom ovo tezgarenje dođe dopuna na penzijicu od 12.000 dinara. – Ovde radim od devedesetih, a do tad sam 40 godina prodavao lubenicu u Slavonskom Brodu. Kad se sve raspalo, ljudi koji su izbegli u Srem, kad su me videli, pitaju me kako sam uspeo da pobegnem! Nisu ni znali da sam ja zapravo odavde.
Ali, bez obzira na te vesti, Čanadžić kaže da se i inače trude da vrate draž selu tokom cele godine i to tako što nude razne sadržaje svim uzrastima.
Mislim da ćemo samo na takav način uspeti da sačuvamo selo – uveren je naš domaćin. – Napravili smo Aktiv žena koji okuplja naše žene, naše majke, a to je ozbiljna stvar i one su sačuvale svu tradiciju sela kako bi ih prenele na mlađe naraštaje. A i oni su se organizovali u Nezavisnu omladinsku organizaciju Kraljevci, na šta sam veoma ponosan jer su vredni pažnje. Oni će svojim radom i primerom sačuvati ovo selo i državu, uopšte. Takođe, imamo i fudbalski klub koji je bio u lošem stanju kad smo ga nasledili, ali je sad krenulo nešto da se dešava. Imamo plan da osnujemo stonoteniserski klub! Naši momci i devojke svako veče ga igraju, imamo dva profesionalna stola, a mislim da će lokalna samouprava da nam pomogne da im obezbedimo i adekvatan prostor. To druženje je najveći faktor svega, jer kad su oni međusobno dobri, to onda ide i sve bude drugačije, bolje. Jedino nam je folklor za sada malo stao, ali kad smo organizovali prve Dane žetve, naša deca su pokazala da umeju zaigraju.
Selo Kraljevci spominju se još u prvoj polovini 14. veka, a ime je dobilo, kako se veruje, zbog toga što je kralj Dragutin tamo imao letnjikovac. Iako o tome postoje zapisi, nema fizičkih ostataka koji bi spise i potkrepili. U svakom slučaju, mesto je uvek bilo malo i skromno i brojalo najviše oko hiljadu duša, što je i danas slučaj. Uprkos brojnim nedaćama, uvek je ostajalo isto i nekako dosledno sebi, baš kraljevski.
S druge strane, moglo bi se reći da u Kraljevcima nema nezaposlenih, budući da su u tom mestu otvorene pojedine fabrike, a ima i manjih preduzetnika koji zapošljavaju meštane.
Sad ne možete da nađete ljude da vam rade na njivi jer su svi zaposleni – priča Nikola, dodajući da svi zajedno imaju poriv da pomognu selu na različite načine. – Svi se trudimo da selo oživi. Imamo i jednog mladog stočara koji ima oko 800 grla ovaca. Neki imaju mešovite farme, mada je goveda sve manje. Starosna struktura sela je na gornjoj granici, manje je mladih ljudi, pa povrtarstvom se sve manje njih bave, tako da možemo da kažemo da je ovo čisto ratarski deo.
Meštanin Jovica Joca Jovanović ne bi svoje Kraljevce zamenio ni za Beograd ni za Novi Sad. A i što bi kad se navikao na „ovakav život“ i moglo bi se reći da je zadovoljan. Jedino šta ga muči, čini se, to je što u selu više nema diskoteke!
U ono moje vreme, kad je radila diskoteka, tad je bilo najbolje – nostalgično se priseća Joca kog i dve tetovaže mira kao i sličica Tita na šeširu podsećaju na mlađe dane. – Sad ne izlazim nigde, ostarilo se, imam 61 godinu. Ali gledam mlade, teško im je… Vidim, izlaze u centar, sednu na klupu i puštaju muziku iz kola. Voleli bi da i sad imamo diskoteku, ne zbog mene, nego zbog mlađih.
U jednom trenutku tokom razgovora Nikola nam reče da su meštani Kraljevaca mirni Sremci, što nas je, priznajemo, zateklo jer nismo navikli da su Vojvođani između Dunava i Save naročito „tihe naravi“…
Znate kako, u svakom ratu smo dali veliki broj boraca i žrtava, ali smo ovako mirni jer radimo po ceo dan, pa nemamo energije da trošimo na druge stvari. Mislim da smo ipak vrlo živo selo. Kad „Slagalica“ prođe, centar uveče bude pun – kaže nam nasmejani sagovornik, priznajući da umeju da budu i drugačiji, ali po potrebi. – Svi kažu kako je u njihovo vreme bilo teško, ali svako je uvek živeo kako je mogao. Naravno, uvek ima prostora i uvek može da se radi bolje. Naša očekivanja jesu velika, ali koliko možemo, toliko ćemo uraditi. Gledamo da ugodimo svakome…
(Lea Radlovački/foto: B. Fifa)
