Jovanka Đurić (35) iz Laćarka, samohrana je majka devetoro dece. Pre dve godine, iznenadna smrt supruga i oca Todora (39) zatekla ih je sve u šoku, teškog srca morali su da nastave život bez glavnog oslonca u kući.
Ova požrtvovana, vredna i jaka žena sada ima samo jedan cilj, da svoju decu izvede na pravi put. Kako kaže, ne dozvoljava da njenih sedam dečaka i dve devojčice vide kako joj je teško, već hrabro korača napred.
U maloj kućici pri kraju Železničke ulice, svoje gnezdo svila je desetočlana porodica Đurić. Jovanka, koja se vratila sa posla iz jedne klanične industrije u selu, započela je spremanje ručka, deci koja će neizmenično dolaziti iz škole.
– Mi smo retko kad svi na okupu. Jedni idu pre podne, drugi po podne u školu, neki na trening – započinje razgovor ova samohrana majka, prvo nabrajajući imena sve dece.
Najstarija je ćerka Cvija (18), ona je učenica treće godine Ekonomske škole, godinu dana mlađi je Miloš, koji je druga godina veterinarske škole u Rumi, a treći srednjoškolac Milan (16), poljoprivredni tehničar. Nemanja (15) je ove godine maturant, završava osmi razred, Milica (14) pohađa sedmi razred, a Stefan (12) peti, devetogodišnji Mihajlo je učenik trećeg razreda, Ognjen (8) drugog i najmlađi Uroš (7) prvog razreda. Jovanka kaže, njoj i njenom suprugu uvek je bila želja da imaju puno dece i budu jedna velika i srećna porodica.
– Kod nas nije bilo muških i ženskih poslova, sve smo zajedno obavljali i bili jedno drugom podrška i oslonac. Nije bilo dana da nismo pričali, a bili smo zajedno 18 godina. A onda dva dana pred smrt, osetio je jače lupanje srca i noge su mu počele da otiču. Pre nego što sam otišla u drugu smenu, otišli smo u Hitnu gde su odlučili da ga ostave na posmatranju – priseća se Jovanka. – Ujutru kad sam nazvala bolnicu da pitam za njegovo zdravlje, rekli su mi: „Primite moje saučešće“. Bio je Uskrs, kako da kažem deci da im je otac umro na dan kojem su se najviše radovali – nije mogla suze da zadrži ova samohrana majka.
Kako kaže, najteže je podneo očevu smrt Ognjen, koji je tada imao šest godina, povukao se u sebe i njemu i sada najviše otac nedostaje…
– Čovek shvati da je sam, i da mora da zasuče rukave i krene dalje. Hvala Bogu, ne fali im ništa. Jedan mesec kupim njima dvoma ili troma patike, drugi dvoma i tako dok ne dobiju svi. Dobri su đaci, sportisti, poslušni. Jedni gaje zečeve, drugi svinje, prepelice… Pre nego što odu u školu nahrane ih i vode brigu o tim životinjama – objašnjava Jovanka, koja kaže da je kod njih veoma važna organizacija.
Porodica živi od Jovankine plate i i dečjeg dodatka od 15000 dinara, na koji imaju pravo samo četvoro dece. U pomoć joj, kaže, pritekne njena porodica, kao i od pokojnog supruga sestra. Ima u planu da otvori svoju poslastičarnicu u mestu, kako bi i deca mogla da nastave taj posao.
(tekst/foto: Smiljka Kostić)
