Da budemo sasvim precizni, svaka nesreća zaslužuje saosećanje, odgovornost i istinu. Međutim, poslednjih godina sve češće svedočimo pojavi da pojedini politički akteri i njihovi najglasniji aktivisti svaku tragediju ili incident pokušavaju da pretvore u politički kapital. Umesto da sačekaju činjenice, pruže podršku porodicama ili insistiraju na odgovornosti kroz institucije, društvene mreže postaju mesto brzopoteznih presuda, optužbi i pokušaja političkog profitiranja.
Poslednji primer dogodio se u Sremskoj Mitrovici, nakon incidenta u Sportskom centru „Pinki“, kada je usled pada ograde povređena devojčica. Pre nego što su nadležni organi završili svoj posao, pojedini aktivisti blokaderske opozicije požurili su da ovaj događaj predstave kao lokalnu verziju slučaja „nadstrešnica“, pokušavajući da tragediji daju političku dimenziju i uključe je u već pripremljeni narativ. Medijsku hajku predvodila je novinarka koja je, koliko do juče, koristila sve benefite koje su joj anomalije unutar naprednjačkog režima omogućavale: fiktivno zaposlenje, staž bez odlaska na posao, pa se išlo čak dotle da je tražila (i dobijala) besplatnu mesečnu kartu za autobus i ogrev za zimu. Kada su joj povlastice, povratkom Nedimovića na mesto gradonačelnika, ukinute, ona je naprasno postala jedna od perjanica blokaderkog pokreta medijski kreirajući slučaj devojčice povređene kod sportske hale.
Međutim, poslednji pokušaj zloupotrebe javnosti zaustavila je upravo porodica devojčice.
Roditelji su u pisanom saopštenju zamolili javnost da se njihov porodični problem ne koristi u političke svrhe. Istakli su da su u stalnoj komunikaciji sa gradonačelnikom Branislavom Nedimovićem, da dobijaju sve potrebne informacije i podršku, te apelovali da se njihovoj ćerki omogući miran oporavak, bez političkih manipulacija. Teško je zamisliti snažniju poruku od one koju uputi porodica deteta koje je pretrpelo povredu. Kada upravo oni kažu da ne žele da njihova nesreća postane politički poligon, svako dalje insistiranje na političkoj eksploataciji tog slučaja postaje pitanje elementarne ljudske pristojnosti.
Nažalost, ovo nije usamljen primer. Društvene mreže odavno su postale prostor u kojem se ljudi veoma lako proglašavaju krivcima, bez istrage, bez presude i bez prava na odbranu. Javni linč često se organizuje brže nego što institucije uspeju da utvrde činjenice.
Koliko takve kampanje mogu biti opasne pokazuje i nedavni slučaj policijskog službenika iz Priboja koji je izvršio samoubistvo nakon višemesečnog targetiranja na društvenim mrežama. U tom slučaju nisu bili izloženi pritisku samo on, već i članovi njegove porodice, čija su imena, fotografije i privatni životi postali predmet javnog progona. Takvi događaji trebalo bi da budu ozbiljno upozorenje svima koji veruju da je u političkoj borbi dozvoljeno baš sve.
Kritika vlasti jeste legitimna i neophodna u svakom demokratskom društvu. Traženje odgovornosti za propuste takođe je legitimno. Ali postoji jasna razlika između odgovorne kritike i pokušaja da se svaka nesreća, svaka povreda ili svaka ljudska tragedija iskoristi kao propagandni materijal.
Kada porodica moli da se njihov bol ne koristi za političke obračune, a pojedinci to ignorišu zarad nekoliko objava, lajkova ili političkih poena, postavlja se pitanje gde prestaje politička borba, a počinje moralni sunovrat. Vlast se osvaja programima, rezultatima i poverenjem građana. Ako nečiji politički program počiva na tome da se svaka nesreća automatski pretvara u političku kampanju, onda je legitimno zapitati se kakvu poruku takva politika šalje društvu.
Jer nijedna funkcija, nijedna fotelja i nijedan izborni rezultat ne mogu biti vredniji od dostojanstva ljudi koji prolaze kroz teške životne trenutke.
Granica političke borbe ne bi smela da bude određena brojem pregleda na društvenim mrežama, već merom ljudskosti. Kada se izgubi osećaj za tuđu nesreću, kada tragedija postane sredstvo političkog marketinga, tada više nije reč o borbi za bolje društvo, već o borbi u kojoj cilj pokušava da opravda svako sredstvo. A upravo tada svako društvo ima pravo da postavi jednostavno pitanje: postoji li uopšte granica beščašća u borbi za vlast i fotelje?
(M. Milivojević)
