Bilo je to sredinom osamdesetih godina. Služio sam vojni rok u Makedoniji, u kasarni u Štipu. Jedan događaj iz tog vremena ostao mi je zauvek u sećanju. Ne zato što je bio veliki ili naročito dramatičan, već zato što je u nekoliko minuta pokazao nešto što se teško zaboravlja – kako se autoritet može pokazati bez galame, kako se može stati iza svojih ljudi i kako nekoliko običnih lubenica mogu postati uspomena za ceo život.
Grupa vojnika iz naše kasarne bila je angažovana na izgradnji pešačkog mosta kod sela Penuš. Most je trebalo da poveže selo sa Štipom i njegovim stanovnicima skrati put do grada sa desetak kilometara okolnim putem na manje od jednog kilometra. Sa nama je na terenu često bio i komandant kasarne, u to vreme potpukovnik Ratko Mladić. Bio je to čovek koji nije zazirao od rada. Oblačio bi radnu SMB uniformu, zavrnuo rukave do lakata i zajedno sa vojnicima provodio sate na užarenom suncu vareći metalne cevi i prenoseći nimalo lagane elemente za most.
A sunce u tom delu Makedonije nije bilo blago.
Penuš je selo u kojem je živela turska nacionalna manjina, bez asfaltiranih puteva i električne struje. Kuće stare i oronule, ograđene visokim zidovima. Žensko čeljade se nije moglo videti na ulici. Okolo žuta, peskovita zemlja, poneka suva vlas trave i gotovo nimalo drveća. Jednom rečju – golet. Sve je izgledalo nekako nestvarno. Kao prizor iz Sirije, Iraka ili Irana, a ne iz tadašnje Jugoslavije. Meštani su se bavili poljoprivredom i stočarstvom, a posebno su bili poznati po lubenicama koje su prodavali na štipskoj pijaci.
Posle celodnevnog rada na suncu, vojnici bi uveče, iscrpljeni i oznojeni, poželeli nešto da se osveže. Sa obližnjih njiva znali su da „pozajme“ po dve-tri lubenice. I tako je bilo sve dok jednog dana nije stigao njihov vlasnik.
Pred vojnički kamp pojavio se stariji Turčin na malom špediteru koji je vuklo magare. Sišao je, prišao potpukovniku Mladiću, koji je u radnoj uniformi stajao među vojnicima. Rukavi su mu bili zavrnuti do lakata, a ispod njih su se videle ogromne šake.
„Jesi li ti ovde komandant?“, upita meštanin.
„Jesam“, odgovori Mladić. Turčin ga pogleda pravo u oči i upita povisujući glas: „Zašto dozvoljavaš tvojim vojnicima da kradu moje lubenice?“
U tom trenutku, vojnik dvadesetogodišnjak, zadužen za održavanje strujnog agregata, koji je stajao u blizini i slušao razgovor, već je u glavi imao scenario. Setivši se priča iz škole o partizanima kojima je bilo zabranjeno da uzmu makar šljivu iz tuđeg voćnjaka, pomisli: sada će potpukovnik da ih postroji. Sledi vojnička lekcija, možda i ozbiljna kazna. Potpukovnik Mladić, međutim, nije povisio glas.
„Koliko su ti uzeli?“, upita. Meštanin mu odgovori, par komada. A onda potpukovnik postavi pitanje koje je potpuno promenilo tok razgovora.
„Kaži mi, koliko ti treba vremena kada okolnim putem vodiš hanumu kod lekara u Dom zdravlja u Štip?“
Starac malo razmisli: „Pa… dva, tri sata.“
„A koliko će ti trebati kada završimo ovaj most?“
Turčin pogleda prema mostu. Prve kuće Štipa videle su se u daljini, odmah iza brežuljka.
„Ih… časom. Pa tu nema ni kilometar.“
Mladić klimnu glavom. A onda mu reče:
„E, vidiš… Moji vojnici se nedeljama po ceo dan prže na ovom suncu da bi tebi, tvojoj hanumi i svim drugim seljanima napravili most. Da biste brže stigli do doktora, do pijace, do grada. I to sve džabe. Je l tako?“
Glas mu je i dalje bio miran, ali sada je u njemu bilo nečega zbog čega su svi prisutni ćutali i sa nekakvim iščekivanjem slušali.
„Hoću sutra ujutro, kad dođem ovde, da čujem kako si im dovezao taj tvoj špediter pun lubenica. Neka ih stave u reku da se ohlade, pa neka imaju čime da se zaslade, a ne da po ceo dan piju onu vodurinu iz bidona koju im dovlače iz kasarne.“
Turčin je ćutao. Potpukovnik Mladić nastavi:
„Jer oni, kad odsluže vojni rok, neće ovaj most poneti sa sobom. Most će ostati tebi i tvojima. Služiće vam dok je veka. A ovi momci sada po najvećoj vrućini rade da biste vi imali kraći put do Štipa. Je l’ jasno?“
Kao da se u jednom trenutku promenilo sve. Turčin, koji je do tada nastupao odlučno i pomalo ljutito, odjednom promeni držanje. Skide iznošenu, prašnjavu beretu sa glave i nakloni se pred komandantom.
„Hoću“, reče, pa ponovi: „Hoću.“
I još jednom, uz novi, duboki naklon: „Hoću.“
Okrenuo se, popeo na svoj mali špediter i otišao putem kojim je i došao. Mi koji smo bili prisutni ispratili smo ga nemo, pogledom.
A sutradan ujutro – stvarno je stigao špediter pun lubenica. Bilo ih je toliko da smo ih jedva sve smestili. Neke smo stavili u reku da se rashlade, baš kako je komandant rekao. I danas, kada se setim tog vremena, mogu gotovo da osetim miris one prve presečene lubenice.
Vojnici koji su tih dana radili na mostu tvrdili su da u životu nisu jeli slađe. Možda je to bilo zato što su bili mladi. Možda zato što su danima radili na suncu. Možda zato što su lubenice bile hladne, a oni žedni. A možda je bila slatka zbog nečeg sasvim drugog – zbog osećaja da je neko video koliko su umorni i da je, na svoj način, stao iza njih.
Od tog događaja prošle su decenije. Raspad Jugoslavije, rat, Haški sud, smrt Ratka Mladića koji je u međuvremenu postao general, komandant vojske i koji je, na koncu, koraknuo u legendu. Ipak, most je i dalje ostao tamo gde smo ga napravili.
Vojnici su se razišli svojim kućama, svakog je odveo njegov životni put. Ali lubenice nisu zaboravljene. Ne kao voće već kao uspomena. Pamte ih oni koji su ih tih večeri sekli, hladili u reci i jeli posle celodnevnog rada. Pamte i Penuš, žutu zemlju, vrelo makedonsko sunce, starog Turčina sa iznošenom beretkom i njegovog magarca koji je vukao špediter.
I pamte svog komandanta Ratka Mladića. Jer neke priče ne ostanu u čoveku zato što su velike. Ostanu zato što su stvarne i što su svedočanstvo o jednom vremenu i jednoj ljudskoj legendi. I prenosiće to svedočanstvo drugima dok je sveta i veka, i ove zvezde na nebu koju Suncem nazivamo.
(M. Milivojević)
