Društvene mreže u Srbiji odavno više nisu mesto isključivo za razmenu mišljenja. One su postale prostor u kojem se pojedinci i organizovane grupe sve češće služe javnim prozivanjem, ismevanjem i etiketiranjem ljudi sa kojima se politički ili ideološki ne slažu. Posebno je uočljiv obrazac koji se poslednjih godina može videti kod dela učesnika protestnih pokreta i njihovih najglasnijih pristalica na internetu.
Praksa poznata pod parolom „učinimo ih poznatim“ podrazumeva objavljivanje fotografija, imena ili snimaka ljudi koji su iz bilo kog razloga označeni kao politički protivnici ili simpatizeri vlasti. Neretko se takve objave dele hiljadama puta, uz podsmešljive komentare, uvrede i pozive na javnu osudu. U takvoj atmosferi granica između političke kritike i ličnog targetiranja postaje veoma tanka.
Međutim, zanimljivo je da se isti standardi često ne primenjuju kada se sličan pristup usmeri prema ljudima koji pripadaju tom političkom ili aktivističkom krugu. Tada se u javnosti mogu čuti tvrdnje da je reč o progonu, zastrašivanju ili nedopustivom pritisku. Ono što je juče predstavljano kao legitimna satira ili politička borba, preko noći postaje neprihvatljivo kada se primeni na sopstvenom primeru.
Takav dvostruki aršin izaziva pitanje da li se zaista zalaže za slobodu govora ili samo za pravo da se govori bez mogućnosti da se dobije odgovor. U demokratskom društvu pravo na kritiku pripada svima, ali isto tako važi i odgovornost za javno izgovorenu reč. Ako neko smatra da je prihvatljivo javno ismevati neistomišljenike, teško može uverljivo tvrditi da je svaka kritika ili podsmeh na njegov račun automatski dokaz represije.
To, naravno, ne znači da su pretnje, govor mržnje ili pozivi na nasilje prihvatljivi prema bilo kome. Naprotiv, isti standard mora važiti za sve, bez obzira na političku pripadnost. Javna rasprava treba da bude o idejama, postupcima i argumentima, a ne o pokušajima da se protivnici društveno diskredituju ili zastraše. Problem nastaje upravo onda kada se uspostavi logika po kojoj je dozvoljeno sve dok to čini „naša strana“, dok se identično ponašanje druge strane proglašava skandalom. Takav pristup produbljuje podele i dodatno truje javni prostor.
Ako neko veruje da je kampanja javnog prozivanja legitimno političko sredstvo, onda bi morao da prihvati da isto pravilo važi i kada se nađe na drugoj strani. Ukoliko, pak, smatra da je takav način obračuna pogrešan, onda bi trebalo da ga osuđuje bez izuzetka, bez obzira na to ko je meta.
Društvu nisu potrebni dvostruki standardi, već doslednost. Jer sloboda govora ne može biti privilegija rezervisana samo za one koji misle isto, niti se pravo na dostojanstvo može braniti samo kada je ugroženo sopstveno.
(M. Milivojević)
