Uvođenjem fabrike papira “Matroz” u stečaj 2007. godine, ogromni kapital ove firme, oličen, ne samo u zemljištu, već i u halama i mašinama za proizvodnju dospeo je u ruke raznim kriminalnim grupama povezanim sa tadašnjim vlastodršcima.
Na vrhu te piramide našao se Mlađan Dinkić i njegov “privredni klan”.
Već u jesen 2009. godine u štampi je izašla vest da je tadašnji potpredsednik Vlade Srbije i ministar ekonomije i regionalnog razvoja Mlađan Dinkić potpisao sa kompanijom Industricum sporazum o kupovini javnog preduzeća „Matroz“ u stečaju za 2,86 miliona evra. Taj sporazum, po ministrovim rečima, predviđao je i investiciju od 75 miliona evra za izgradnju nove fabrike za reciklažu aluminijuma, koja će u prvoj fazi uposliti 250 radnika, dok će u pratećim delatnostima indirektno biti zaposleno još oko 2500 ljudi.
Fabrika bi se nalazila na lokaciji sadašnjeg „Matroza“, a po veličini bi bila treća tog tipa u Evropi, a prva u regionu Centralne, Istočne i Jugoistočne Evrope.
Kompletiranje i rad u punom kapacitetu najavljen je za 2012. godinu!
I agencija Beta je medijima prosledila ovu vest uz propratnu izjavu ministra Dinkića koji je rekao:
„Najvažnije je da se ovaj kapacitet ponovo stavi u funkciju i da Sremska Mitrovica dobije investiciju koja će zaposliti ljude“, i dodao da je prodaja „Matroza“ kao stečajnog dužnika pokušana četiti puta, dva puta javnim nadmetanjem i dva puta prikupljanjem ponuda, ali bezuspešno.
Ponuda Industrikuma od 2,86 miliona evra za „Matroz“ bila je do tada najviša ponuđena cena, koju je prihvatio Odbor poverilaca preduzeća.
Dinkić je zahvalio predsedniku kompanije Industrikum Janu Drisensu na odluci da ulaže u Sremsku Mitrovicu.
Drisens je bio generalni direktor Bol Pekedžing (Ball Packaging) za Evropu u vreme kada je ta kompanija investirala više od 75 miliona evra u izgradnju fabrike limenki u blizini Beograda, što je bila jedna od najuspesnijih grinfild invsticija u Srbiji. Bio je prvi stranac koji je od Vlade Srbije 2005. godine dobio Orden rada.
U saopštenju prepunom hvalospeva ovaj ugovor je propratilo i Ministarstvo ekonomije:
“Na kapacitetu od 70.000 tona aluminijuma, koliko će u prvoj fazi proizvoditi nova fabrika u Sremskoj Mitrovici, štedi se oko milion kilovat-časova energije i godišnje smanjuje emisija ugljen dioksida za 450.000 tona.” (Beta)
U izjavi Tanjugu, predsednik Opštinskog veca Saveza samostalnih sindikata u Sremskoj Mitrovici Stevan Romakov, otkrio je i da novi vlasnik još nije uplatio ovaj iznos, ali problem nisu sredstva, jer su obezbedjena. To će, navodno, biti učinjeno do 29. decembra 2009. godine, što je ugovorom i predvideno, a prethodno treba da se regulišu još neka imovinsko-pravna pitanja kako bi novi vlasnik mogao da preuzme fabriku.
Danas je jasno da je u pitanju bila prevara za radnike i građane, i početak ogromne pljačke.
Iako je početkom 2011. godine Predrag Doganović, pomoćnik direktora za pravne poslove „Matroza“, u izjavi za RTV, govorio o investiciji “Matroza” u postojeću topionicu aluminijuma od 75 mil EUR, pričajući, uz put i bajke o tome kako će se u pomenutoj topionici reciklirati aluminijumske limenke – jasno je da cela priča predstavlja zamajavanje javnosti dok se, istovremeno, pljačka ogroman kapital “Matroza”.
U prvoj fazi, obećao je, godišnji kapacitet reciklaže iznosiće 75.000 tona, dok će se u drugoj fazi on povećati za duplo i iznosiće 150.000 tona. Javnost je saznala i da će se u toj prljavoj tehnologiji primenjivati strogi ekološki standardi.
Naravno da nije urađeno ništa od planiranog i najavljenog, osim što grupa mladih beogradskih biznismena, odnosno Dinkićevih kolega, danas na Singapurskoj berzi, nudi industrijsko zemljište Matroza, od 40 ha, na prodaju za 40 miliona EVRA.
Očigledno je bivši predsednik Bol Pekidžinga upotrebljen kao ‘’legenda’’ za jeftinu kupovinu Matroza za manje od 3 miliona EVRA. Razlika od oko 37 miliona EVRA trebalo bi da završi u njihovim džepovima.
Pored svega, do sada su isečene mašine i prodate u staro gvožđe po višestrukoj ceni od prvobitno date za kupovinu Matroza.
Ipak, kao sreća u nesreći, u celoj priči, za kriminalce iz Dinkićevog lopovskog klana pojavio se i jedan neplaniran problem koji odlaže prodaju “Matrozovog” zemljišta, a to je činjenica da Gradsko rukovodstvo nudi potencijalnim investitorima zemljište po jeftinijoj ceni od ponude Dinkićevih biznismena, tako da to usporava prodaju 40 ari Matrozove ledine i ovu ogromnu pljačku.
Najzad, postavlja se pitanje za sve one koji su bili upleteni u sam tok procesa privatizacije (direktno ili indirektno preko raznih partijskih veza):
Kako se firma koja je imala izvoz celuloze preko 200 miliona dolara godišnje (2000. godina) može prodati za 2,8 miliona evra?
(Milan Milivojević /foto: privatna arhiva)
