Selo Ljuba, na severu opštine Šid, na samoj granici sa Hrvatskom, pomalo je zabačeno u Sremu, pa su meštani tek prošle godine dočekali da dobiju prvi vodovod!
Budući da nisu mogli da se prikače na šidsku vodovodnu mrežu, dobili su postrojenje koje prečišćava vodu koja je sada, kažu stanovnici, vrhunskog kvaliteta. I sad, kad je 21. vek konačno zakoračio u to seoce, žitelji Ljube mogu da razmišljaju i o nekim drugim infrastrukturnim poduhvatima, kao što su putevi, trotoari, pa i kanalizacija.
– Treba da se radi projektno-tehnička dokumentacija za kanalizaciju, ali nas to, kao selo, ne zanima toliko – kaže predsednik Saveta mesne zajednice Ljuba Mirko Belan. – Nas najviše zanima da nam naprave put Ljuba–Sot jer ćemo tako do Šida imati 14 kilometara, a ovako imamo 20. Sad autobus kod nas dolazi kao u slepo crevo, isto kao i u Sot, a ovako bi mogao da kruži. Projekat treba da bude gotov u februaru i u maju da se krene u izgradnju tog puta…
Od ostalih radova očekuje se i završetak doterivanja novoizgrađene kapele, u kojoj je ostalo još da se napravi plato, agregat i uvede struja da bi konačno bila u funkciji. Iako u Ljubi ima malo stanovnika, svega oko 300, godišnje umre desetak meštana i veoma im je važno da imaju prostor prilagođen i za takve situacije.
– Trotoari su nam u lošem stanju, treba čistiti i kanale, niko to nije radio još od Tita – navodi Belan, naročito ponosan na činjenicu da, uprkos manama koje selo ima, u Ljubi živi nekoliko nacija, imaju četiri crkve, tri groblja i svi se veoma lepo slažu. – Najviše je nas Slovaka, pa Hrvata oko 30 odsto, potom Srba, a imamo i dva Mađara i jednog Rusina. Retkost je da imaš situaciju da se Srbin i Hrvat zovu braćom. Ovde čekamo kome je slava ili Božić, pa da idemo jedni kod drugih. Vidite, međuljudski odnosi su svugde narušeni, u porodici se međusobno članovi posvađaju i ne pričaju jedni s drugima, o čemu dalje da pričamo? Ali ovde niko nikoga ne uznemirava, čak ni za vreme ratova devedesetih niko grafiti nije nacrtao!
– Zašto sam završio u Ljubi, to samo bog zna, ali ja ne verujem u boga – kaže nam vrlo ozbiljan Miroslav Ruman Yole, s tvrdim „y”, koji je „matori dedušina”. – Uskoro ću postati pradeda, ali tebe to ne zanima… A ovde se nikako ne živi! Tuga i žalost… Bio sam u Bratislavi i vozio sam autobus, i sad bih bio gospodin čovek, a ovde sam vandrokaš! To mi je nadimak. Znaš li ti kakva sam ja bio bitanga?! Večiti buntovnik!
I dok se Yole i dalje „buntovči” i pati za ljubavlju koja mu je rodila troje dece, dane provodi u sasvim uobičajenim stvarima – sedi u centru sa sebi sličnima i ispija alkohol, kao onako kako život ispija njega.
Koliko god da se međusobno dobro drže, ipak muku muče s malim natalitetom, pa im se tako godišnje rode možda dva deteta, a osnovnu školu, koja je do četvrtog razreda i broji devet učenika, možda i zatvore…
– Imamo 50 mladih ljudi koji su otišli u Slovačku, ali zbog stanja tamo, moraće da se vrate kako god – priča naš sagovornik, dodajući da Slovaci idu da žive u svojoj matičnoj državi, dok Hrvati koriste dvojno državljanstvo da bi makar radili u Hrvatskoj, uglavnom u Iloku. – Sad je tako da je u gotovo svakoj kući jedan zaposlen, najviše u firmama u opštini, pa i u Obrenovcu, idu i dižu protivgradne mreže… Međutim, većina stanovništva se ovde bavi poljoprivredom koliko može. Recimo, do pre nekoliko godina išlo nam je mlekarstvo i govedarstvo, dnevno je iz Ljube izlazilo 3.000 litara mleka, a danas ni 300. Malo su nam sad krenuli vinogradi i pčelarstvo je veoma dobro, ali tu nam dolaze uglavnom pčelari sa strane…
Koliko je priroda zanosna u Ljubi, toliko je i plodonosna, makar pčelarima. Na putu ka graničnom prelazu s Hrvatskom nalazi se vikend-naselje, koje je poslednjih dvadesetak godina živnulo, i to zahvaljujući bačkim pčelarima koji su u Sremu pronašli idealne pašnjake za svoje pčele, čak do te mere da su dobili i svoju ulicu – Pčelarsku.
– Vrcam sve, livadski, bagremov i lipov med – kaže nam penzioner iz Ravnog Sela, opština Vrbas, Milan Čađenović. – Ja sam ovde 25 godina! Prvo sam bio ilegalac po tuđim njivama, pa kad smo uklavirili da je to – to, onda smo pokupovali sve vikendice. Na proleće ćemo dobiti vodovod, ali mana je što nema struje. Stalno sam ovde otkako sam u penziji. Posadio sam i voćnjak…
Jedan od problema je i potencijalno zatvaranje graničnog prelaza, o čemu se priča već neko vreme, kaže naš sagovornik.
– Kažu da im je skupo održavanje prelaza. Naopako da nam ljudi ne prolaze ovuda, svi koji idu u Bačku, čak i do Sombora, idu preko našeg sela… Međutim, biće kako se dogovore obe strane, naši i Hrvati, jer ne mogu jedni bez drugih da zatvore prelaz – pojašnjava Belan.
Ipak, osim nedaća, žitelji Ljube imaju u čemu i da uživaju – okruženi su prelepom prirodom, jezerima, ribnjacima, izvorištem i plodnim lovištem. Ali ništa ne može da usreći meštane kao slava sela za Svetog Iliju, kada se obrnu bar dva praseta i dva jagnjeta na ražnju!
(Lea Radlovački/Foto: V. Fifa)
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
