Krajem ‘80-tih svirao sam gitaru na ulici i školskom dvorištu sa drugarima. Otkrivao svakodnevno nove bendove, gitariste, uzore. Reče mi jedan prijatelj: “Treba da odeš do hale, gore svira bend, imaju odličnog gitaristu, zovu ga Štakor.”
Završio sam šesti razred i bio je letnji raspust. Penjem se stepenicama ka hali i već na poslednjem stepeniku primećujem strašnog frajera. Stajao je na jednoj nozi, a druga je bila prekrštena. Ima dugu kosu, odličan ton – pravi roker. Od tog momenta znao sam šta želim postati u životu. Nekoliko godina kasnije smo se upoznali i već sledećeg trena sedeli jedan preko puta drugog sa gitarama u rukama.
Bože, kako je voleo da svira! Upijao sam svaku reč, svaki ton koji je puštao. Priznajem, bio je revolucija u mom životu. Spreman da svakog sekunda iznenadi sa svojim umećem, kao niko pre i niko posle.
Prve ozbiljnije korake na gitari napravio sam sa njim, prvi ozbiljan instrument nasledio od njega. Srećan sam i ponosan što sam ga poznavao.
„Hvala ti za sve tonove, za sve noći koje si nama, tada klincima, obojio nestvarnom muzikom. Hvala ti što smo u nesretnim ’90. slušali Deep Purple i Blackmor-a svaki vikend i imali osećaj da smo na koncertu tamo negde...“-izgovaram danas, nečujno, nakon saznanja o njegovom odlasku sa ove planete.
Mnogo godina posle slušali smo zajedno Parplove na Sajmu i na putu kući složismo se u nečemu – ovaj Mors i nije toliko fascinantan. Milane, bio si bolji od njega!!!
Zato ćeš za mene, za sve nas, večno živeti!
Slava ti!
(Dalibor Međedović)
