Sreo sam sinoć u snu Milicu. Devojka je velika… Izgleda onako kako svako od nas Lazarevu caricu Milicu zamišlja. Nije kao druge, nosi malo kraću kosu.
,,To mi je navika iz detinjstva“ – reče kada je videla da sam primetio.
,,Kog detinjstva Milice?“ – pitao sam.
,,Onog kog nisam imala…“ – reče jedra cura i oči joj se napuniše suzama.
Ustreptao i dirnut krenuh da joj suze brišem al i ja zaplakah. U magnovenju dok smo jedno drugom suze brisali prošaputala je ,,Nije meni žao mene. Ja sam otišla tamo gde se raste i cveta, gde uzdaha i boli nema.“
,,Pa zašto onda plačeš, Milice?“
,,Plačem jer me suze majčine svako veče dozivaju. Jer me tuga očeva što je pred svetom ćuti na suze nagoni. Bratova me molitva teši. Molim te reci im …“ briznu u plač opet.
,,Šta da im kažem?“
,,Reci im da sam anđeo. Ne milosrdni nego pravi anđeo. Da sam porasla velika. I da ih čuvam…“
Ogromna svetlost zasija oko divnog anđela i ona se uznese na nebo mahajući mi.
Probudih se sav oznojen. Izađoh na balkon da uhvatim vazduha. Zagledan u oblačno nebo videh jedan vedri prozorčić na toj sivkastoj fasadi kroz koji uhvatih zadnji tračak one svetlosti kojom je Milica otišla.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
(Marko Kovačević*
*autor članka je gradonačelnik Nikšića)
