Iza teških, metalnih vrata, gvozdeni krevet, stolica, zahod… Tako su nekad izgledale ćelije u čuvenom Trećem paviljonu, u kojem su i pre i posle Drugog svetskog rata smeštani neki od najpoznatijih političkih zatvorenika.
Ovaj deo mitrovačkog zatvora renoviran je posle paljenja, tokom pobune 2000. godine, ali i danas izgleda slično, čuvajući na hiljade priča ljudi čija su imena ostala zabeležena u udžbenicima, ali i anonimnih aktera burnih istorijskih događaja.
Među njegovim zidinama za vreme kraljevine boravili su najpoznatiji komunisti – Milovan Đilas, Moša Pijade, Rodoljub Čolaković, pisac Oskar Davičo, pa Žarko Zrenjanin Uča, Ivan Milutinović, Ognjen Prica, Josip Kraš, Otokar Keršovani, Jovan Veselinov Žarko, Đuro Pucar, Rade Končar, lider Hrvatske seljačke stranke dr Vlatko Maček
Dr Dragoljub Jovanović, profesor, advokat, lider Narodne seljačke stranke, čovek koji je sa Edvardom Kardeljem pisao prvi ustav u posleratnoj Jugoslaviji, baš kao i Milovan Đilas, služili su kazne i pre i posle rata – i u starom, i u novom režimu
Sremskomitrovačke ćelije pamte i Dragića Joksimovića, advokata Draže Mihailovića, zatim Dragomira Dragog Stojadinovića, urednika “Vremena”, brata predratnog premijera Milana Stojadinovića. Kaznu je tu kao “narodni neprijatelj” služio i Dobrivoje, sin vojvode Petra Bojovića, predratni gradonačelnici Beograda Kosta Kumanudi i Vlada Ilić, pisac Antonije Đurić, čuveni emigrant Andrija Andra Lončarić, univerzitetski profesor Đura Đurović iz Nacionalnog komiteta generala Mihailovića, dr Stevan Moljević, poznati advokat i publicista, kraljevski namesnik dr Radenko Stanković…
Zavod u Sremskoj Mitrovici izgrađen je po naredbi austrougarskog cara Franje Josifa, između 1895. i 1899. godine, u saradnji sa banom Kuen-Hedervarijem. Kako priča zamenik upravnika Nebojša Draganović, jedan od koautora trotomne monografije o ovom zatvoru, koja je u pripremi, ranije je na istom mestu postojala takozvana Vojarna, u koju su smeštani dezerteri i drugi vojni počinioci krivičnih dela.
Kada je osnovana Zemaljska kazniona, bio je to najmoderniji zatvor u celoj Austrougarskoj, kaže Draganović:
– Imala je parno grejanje, struju, vodovod, telefon. Zatvor je građen od cigle koja se vadila iz rupe, odmah pored zavoda, gde je posle toga nastalo jezero. Napravljeni su i ergela, štale, gajila se stoka…
Prvi upravnik bio je izvesni Serdar, a posle njega Milan Kostić, iz Šida, pravnik i pisac.
Kostić je ostao upamćen po tome što se usred Austrougarske potpisivao ćirilicom! Posebno intrigantna ličnost koja je redovno svraćala “poslom” u zatvor bio je Karlo Dragutin Hort, zvanični državni egzekutor. Pogubljenjima se bavio od sedamnaeste godine, a po Draganovićevim rečima, iza sebe je imao više od 100 egzekucija. Uvek je nosio frak, cilindar i bele rukavice, koje bi ostavljao na telu pogubljenog. Bez avansa nije radio, a cena mu je bila kao prosečna činovnička plata.
– Posle vešanja, obratio bi se telu pokojnika rečima: “Ja nisam kriv za tvoju smrt”, a zatim i sudijama: “Slavni sude, pravdi je udovoljeno” – kaže Draganović.
Sremskomitrovački zatvor počinje da se puni političkim osuđenicima posle atentata na ministra policije Milorada Draškovića, pokušaja atentata na kralja Aleksandra i donošenja Obznane, 29. decembra 1920. Treći paviljon izgrađen je 1919.
Đilas tu dospeva 1933. Osuđen je po Zakonu o zaštiti države na pet godina zatvora, od kojih je odslužio tri. Tokom boravka u njemu preveo je tri romana Maksima Gorkog, koja je objavio po izlasku na slobodu, pod pseudonimom Milo Nikolić.
Moša Pijade je uhapšen 1925. godine, kada je u Beogradu otkrivena ilegalna komunistička štamparija. Osuđen je prvo na 20 godina zatvora, ali mu je kazna smanjena na 12, pa zatim povećana za još dve, zbog pobune u zatvoru. U ćeliji je držao marksističku školu, a sa Rodoljubom Čolakovićem je preveo prvi tom Marksovog “Kapitala”, koji im je, pod pseudonimima, štampao Geca Kon. Preveo je i “Komunistički manifest”, “Bedu filozofije” i “Kritiku političke ekonomije”. Redovno je iza rešetaka slikao, ali Zavod ne poseduje nijedno njegovo platno.
Treći paviljon se u to vreme zvao “mladićka zgrada” i komunisti su u njemu bili izolovani od klasičnih učinilaca krivičnih dela. Organizovali su partijsku školu “Crveni univerzitet”, imali su češće posete, mogli su da pišu, prevode, u dvorištu im je dozvoljeno sviranje instrumenata.
Okupacija 1941. je zatekla u zatvoru 32 mlada člana KPJ, koji planiraju bekstvo pošto su čuli da će zatvor preuzeti ustaše. Cela akcija opisana je u filmu “Stići pre svitanja”. Prema zvaničnoj verziji, u noći između 21. i 22. avgusta, zatvorenici su pobegli kroz tunel koji su prethodno prokopali ispod zidina zatvora. Prema drugoj verziji, koja se prepričava po Mitrovici, svesni da će ih ustaše odmah pobiti, srpski stražari bukvalno su ih pustili da išetaju kroz kapiju.
Posle rata, u Mitrovicu su masovno dovođeni “neprijatelji naroda”, vojvođanski “žitari” i “kukuruzari”, koji nisu mogli da zadovolje obavezne kvote za predaju useva, informbiroovci. Oni su muku mučili sa glađu, zimom, košavom, vašima i stenicama. Krevete su dobili tek početkom pedesetih. Povremeno su im preko razglasa puštani Titovi govori.
Predratni gradonačelnik Beograda i ministar finansija Kosta Kumanudi stigao je u Mitrovicu 1951. godine, kada je imao punih 77. Više puta je tražio uslovni otpust, ali su mu zahtevi redovno odbijani jer je ostao “neprijatelj poretka”. Pušten je tek 1956. godine, kada je napunio 82 godine. Drugi gradonačelnik Beograda, industrijalac Vlada Ilić, osuđen je u martu 1945, a dve godine kasnije oduzeta mu je sva imovina. Smrtnu kaznu, kako kaže Draganović, izbegao je samo ličnim zalaganjem Vinstona Čerčila kod Tita. Tokom robije bivši radnici donosili su mu pakete. Pušten je na slobodu 1951. i umro je u krajnjoj bedi, u stanu rođaka, godinu kasnije.
Borislav Pekić je osuđen 1949. na 15 godina robije, koje je proveo u Mitrovici i Nišu. Kasnije je pisao da je u to vreme, u Mitrovici, u ćelijama u kojima je ranije bilo po 15 zatvorenika, boravilo i po 200. Sobni starešina crtao je kredom 50 centimetara sa dva metra, koliko je pripadalo svakom kada legne. Spavalo sa na betonu i slami, bez grejanja.
Đilas se u zatvor vraćao u dva navrata: 1956-1961. godine i 1962-1966. Tu je napisao roman “Crna Gora”, studiju “Njegoš – pesnik, vladar i vladika” i zbirku pripovedaka, a tokom poslednje robije preveo je veći deo Miltonovog “Izgubljenog raja” na toalet-papiru, jer mu je dve godine bilo zabranjeno da dobija papir za pisanje. Na klozet-papiru napisao je i roman “Izgubljene bitke” i pola romana “Svetovi i mostovi”. Od drugih zatvorenika učio je mađioničarske trikove, kako bi fascinirao sina, koga je mogao da vidi samo jednom mesečno na pola sata.
Dobrica Bojović uhapšen je pošto su oslobodioci upali u kuću njegovog oca Petra, u Trnskoj 25, u Beogradu. Na stolici je stajao vojvodin mundir, a na stolu šapka. U znak prezrenja prema kraljevskom vojvodi, išutirali su šapku i nasrnuli na samog Petra, koji je bio u devetoj deceniji. Dobrosav je skočio u odbranu oca. Optužen je za saradnju sa četnicima i osuđen na 10 godina zatvora.
Samo u toku jedne noći, krajem avgusta 1942, iz zatvora je izvedeno i streljano 800 ljudi, među kojima i čuveni slikar Sava Šumanović.
Savu su, sa još 150 Srba, ustaške policijsko-kaznene ekspedicije, pod komandom Viktora Tomića, uhapsile na Veliku Gospojinu, 28. avgusta. Zamolio je da se spremi, poljubio majku u ruku i pošao ne znajući za šta ga terete. Svi su pretučeni još pre nego što su stigli do Mitrovice, gde im je preki ustaški sud izrekao smrtne kazne.
(V. Crnjanski Spasojević/foto: arhiv KPZ)
