Da budemo sasvim precizni – svaka generacija ima svoju Sremsku Mitrovicu. Za jedne je to grad u kojem su se uveče šetale pune ulice, u kome se na betonskom platou ispred park ‘Majmunac’ sretalo pola grada, a bioskopi i kafane bili prepuni. Za druge je to moderan grad sa uređenim trgovima, novim putevima, sportskim terenima i sadržajima kojih nekada nije bilo. Ipak, kada se među Mitrovčanima povede razgovor o tome šta je grad izgubio tokom poslednjih tridesetak godina, odgovori su gotovo uvek slični. Nisu to samo zgrade ili fabrike. Mnogi kažu da je nestao deo duha po kojem je Mitrovica bila prepoznatljiva.
Stariji Mitrovčani često sa setom govore o vremenima kada su fabrike bile pokretač života. U njihovim halama radile su hiljade ljudi, a gotovo svaka porodica imala je nekoga zaposlenog u industriji.Sa gašenjem brojnih preduzeća nestala su i radna mesta, ali i osećaj sigurnosti koji je pratio stalno zaposlenje. Mnogi smatraju da je upravo taj period označio početak velikih promena iz kojih se grad još uvek oporavlja.
Tamo negde, do druge polovine osamdesetih, iako nije bilo mobilnih televona, Mitrovčani nisu imali potrebu da dogovaraju sastanke. Dovoljno je bilo prošetati centrom grada. Korzo i park Majmunac nisu bili samo šetalište, već mesto gde su se rađala prijateljstva, ljubavi i poslovni dogovori. Petkom i subotom uveče centar je bio ispunjen ljudima svih generacija.
Danas su navike drugačije. Druženja su se preselila u kafiće, tržne centre i na društvene mreže, pa mnogi tvrde da je spontani gradski život postao ređi nego nekada.
Nekada je i odlazak u bioskop bio pravi izlazak. Redovi za karte, prepune sale i razgovori o filmu narednih dana deo su uspomena mnogih Mitrovčana. Današnje generacije filmove uglavnom gledaju preko interneta, pa bioskop više nema onu društvenu ulogu koju je nekada imao.
Svaki grad ima mesta koja postanu deo njegovog identiteta. Mitrovica je imala kafane u kojima su se okupljali privrednici, profesori, sportisti, umetnici i obični građani. U njima su se slavili uspesi, vodile ozbiljne rasprave, pevale stare pesme i stvarala prijateljstva koja su trajala decenijama. Mnoge od tih kafana danas više ne postoje ili su promenile izgled i namenu.
Nestale su i zanatlije koje su svi poznavali, obućari, časovničari, krojači, limari, fotografi, pa i legendarni bombondžija čika-Velja… To nisu bile samo radnje, već mesta u kojima se razgovaralo, ispijala kafa i razmenjivale gradske priče. Danas ih je sve manje, a njihove poslove preuzeli su veliki trgovinski lanci i servisi.
Nekada su i dca po ceo dan visila na ulici, i to ravnomerno – po celom gradu! Jedna od najčešćih rečenica starijih Mitrovčana danas glasi: „Nismo ulazili u kuću dok se ne upale ulične svetiljke.“
Ulice su bile pune dečje igre. Fudbal između dve cigle, klikeri, lastiš, žmurke i vožnja bicikla bili su svakodnevica. Danas se deca mnogo više druže u zatvorenom prostoru ili preko interneta, pa mnogi smatraju da je nestao deo bezbrižnosti po kojoj se detinjstvo nekada razlikovalo.
Iskreno govoreći, Mitrovica je oduvek važila za grad u kojem se ljudi poznaju. Komšije su jedni drugima ostavljale ključeve od stana, pozdravljalo se na ulici, a retko ko je bio potpuno nepoznat. Kako je grad rastao i način života se menjao, deo tog osećaja bliskosti, kažu građani, polako se izgubio.
S druge strane, bilo bi nepravedno reći da je sve bilo bolje nekada. Sremska Mitrovica danas ima uređene trgove, obnovljene ulice, sportsku infrastrukturu, nove škole, vrtiće, kulturne sadržaje i manifestacije koje privlače posetioce iz cele Srbije. Grad je sačuvao svoje bogato rimsko nasleđe i poslednjih godina ulaže u njegovu promociju. Zato se pitanje možda ne svodi na to da li je nekada bilo bolje, već na to šta bi od nekadašnjeg duha grada trebalo sačuvati za buduće generacije.
A vi, šta mislite? Šta je ono što je Sremska Mitrovica izgubila, a nikada nije uspela da vrati? Da li su to fabrike, stare kafane, bioskop, korzo, zanatske radnje, puna dečja igrališta ili nešto sasvim drugo?
(SMP)
