Nosilac Karađorđeve zvezde Živko J. Damnjanović iz mačvanskog sela Glušci na pitanje kralja Aleksandra šta može da učini za svog ratnog druga samo je poželeo da bude kovač u brodogradilištu u Maloj Mitrovici, a kralj mu je obezbedio i kuću
Preci Živka J. Damnjanovića doselili su se u Mačvu krajem 18. veka iz valjevskog sela Kotešice. Familiju je u selo Glušci doveo Živkov pradeda Damnjan Ilić, poznatiji kao Damnjan Kotešinac, junak u čuvenom boju na Čokešini, koji se desio na Lazarevu subotu, 28. aprila 1804. godine. Iza Damnjana ostao je sin Milan, a u doba knjaza Miloša, kad se ustališe prezimena, postao je Damnjanović.
Milanov sin Jakov vojevao je u srpsko-turskim ratovima 1876–1878. godine i srpskom-bugarskom 1885. godine. Jakov je pošao u rat ostavivši ženu Jelicu sa sinom Živkom od godinu dana. Posle ratova rađala su im se deca, a u životu ostaše Petar, poznati mačvanski zidar – čiji je sin Svetislav umetnik i jedan od crtača kultnog romana „Mirko i Slavko” – Svetozar, dobar domaćin, i ćerka koju svi zapamtiše po imenu Seja.
Živko Damnjanovića posta u balkanskim i Prvom svetskom ratu vojnik – mitraljezac u slavnoj Drinskoj diviziji. Nije bilo bitke posle koje nije bio pohvaljen ili odlikovan. Riznicu odlikovanja čuvaju i danas njegovi potomci. Sa suprugom Savetom izrodio je sinove Hranislava, Svetislava i Mihaila i ćerke Bosiljku, Koviljku i Bebu.
U povlačenju srpske vojske 1915. godine jedinica u kojoj je bio Živko zadesila se kod Kuršumlije, na prevoju Prpolaca. Živko i njegov pomoćnik Rade Bosanac bili su na isturenom položaju, ispod Kuršumlijske banje. Naredba o povlačenju, nekim čudom, nije stigla do njih.
Kad je austrijska i bugarska vojska uveče naišla shvatili su da su sami i zaboravljeni. Na položaju je ostalo mnoštvo municije, bombi i mitraljeza. Živko i Rade su odlučili da se bore do poslednje kapi krvi. Uvereni da će poginuti, izljubili su se i oduprli neprijatelju tako što su iz nekoliko mitraljeza naizmenično pucali i bacali bombe sa visine u klanac. Tako je trajalo skoro do zore.
Austrijska vojska je odustala od prolaza kroz klanac kod Kuršumlijske banje. Taman toliko je bila zadržana da je Glavni štab Srpske vojske, u kojem su bili kralj Petar i regent Aleksandar, uspeo da se povuče na bezbedni položaj Prepolac.
Živko i njegov pomoćnik Rade stigli su u svoju jedinicu. Na Živkove grudi regent Aleksandar je okačio Karađorđevu zvezdu sa mačevima, a na Radove grudi Zlatnu medalju „Miloš Obilić”. Odmah posle rata kralj Aleksandar je dolazio u Mačvu i tražio da vidi Živka mitraljesca iz Glušaca. Kralj je Živka primio i upitao:
– Živko, šta mogu ja da učinim za svog ratnog druga?
– Vaše veličanstvo, ja sam kovač, pa ako možete da me zaposlite u Maloj Mitrovici, u brodogradilištu! – odgovorio je Živko, onako vojnički u stavu mirno pred svojim kraljem i komandantom.
Kralj Aleksandar se nasmejao, zagrlio Živka i gledajući po narodu koji je došao na njegov doček rekao:
– Ovakvi junaci zaslužuju uvek mnogo više nego što traže!
Živko J. Damnjanović sa porodicom je prešao u Malu Mitrovicu koja je postala Mačvanska Mitrovica tek 29. februara 1940. godine. Bio je kovač u brodogradilištu do penzije. Preminuo je u 80. godini.
Kralj Aleksandar se postarao da država podigne kuću za njegovog ratnog druga Živka. Danas u Mačvanskoj Mitrovici jedan deo od brojne porodice Damnjanović, čija je glava Nenad, unuk Živkov od sina Hranislava, žive u Ulici Svetislava Damnjanovića, po imenu Živkovog sina, junaka iz Drugog svetskog rata, koji je poginuo u partizanima boreći se protiv fašizma.
(Miomir Filipović)
