Decenijama već fascinira činjenica da su političke vrhuške u Sremu, koji je svojim geografskim položajem i okruženjem predodređen da bude region hrane i vina, prostor u kojem bi bili uvezani i oni koji hranu proizvode, ali i oni drugi koji bi tu hranu mogli prerađivati, pa i prodavati na tržištima, sremske komune pretvorile u deponiju montažno-demontažnih tehnologija koje truju građane i uništavaju bogom dani životni prostor. Nije li to dokaz da su decenijama sremske opštine i gradove vodili ljudi bez ikakve vizije razvoja ili strategije koja bi se oslanjala na ono što podneblje i okolina nude u izobilju.
Sama činjenica da je nekoj grupi ljudi, u određenom vremenskom trenutku, pala na um ideja da naprave Fabriku za proizvodnju papira u ravnici gde šume nema, da dozvole izgradnju čeličana i raznih drugih pogona za preradu prljavog otpada, da stimulišu investicije koje se zasnivaju na tehnologiji daleko ispod evropskih ekoloških standarda, dokaz je da nas od Svetskog rata pa do današnjih dana, već decenijama, predvode najobičniji idioti.
I dan danas (da budemo brutalno precizni – kako na vlasti, tako i u opoziciji) nalaze se takvi bezbrižni, bezosećajni likovi na koje nismo obraćali pažnju sve dok nisu došli u situaciju da nam kroje sudbinu. Njih mnogo ne dotiče činjenica što će njihovim neznanjem stradati građani, što će mnoge generacije unesrećiti svojom nesposobnošću.Ti idioti, koji su naše komšije, prijatelji, rođaci, poznanici iz školskih klupa, zabrinuti su jedino u predizbornoj kampanji, kada im je najizglednije da mogu izgubiti sve one privilegije koje su stekli na teret sugrađana ili, s druge strane, da će im te privilegije opet izmaći. Koji prežive izbore, pa zasednu par godina na državne jasle, oni nastave bez ikakvih skurpula da uništavaju i svoju državu i svoje opštine, sve građane u celini, pa i sebe same – jer drugačije i ne znaju.
Ono što posebno fascinira je činjenica da se, pred svake izbore, pravilno rasporede na stranačkim listama. Dovoljan je letimični pogled na te liste, pa videti da su one prepune idiota. Idiota koji nam guraju u šake šarene listiće na kojima nas ubeđuju u to kako su BAŠ ONI ti koji će otvoriti hiljade novih radnih mesta, dovući investitore, otvoriti vidike i podići standard, a da istovremeno nisu u stanju ni sami sebe da zaposle.
Idiota koji traže transparentnost od drugih, a sami se na društvenim mrežama od građana kriju, po nekakvim opskurnim i lažnim imenima vređajući sve i svakog ko se ne slaže sa njihovim mišljenjem, koje je, po pravilu, upravo onako kako im i priliči – površno i nepismeno. Idiota koji pate od prilično vidljive boljke – više pišu po Fejsbuku nego što čitaju. U međuvremenu, podučeni sa strane kako to dobro zvuči pred biračima, završe brzopotezni fakultet kod Trivinog sina.
Idioti u džipovima koji bi da budu lideri, idioti – budžetske pijavice koji glume dobrotvore, lopovi koji su pokrali srpski narod a onda na reveru sakoa zakače značku sa stilizovanom zastavom Srbije, KV radnici sa diplomama privatnih fakulteta, trivijalni umetnici opsednuti nagradama, kafanski harmonikaši i nekadašnji đaci iz poslednjih klupa koji bezobzirno odguruju one koji su, tokom svih godina njihovog školovanja, bili bolji, vredniji i uspešniji.
Sve u svemu, na izbornim listama dominiraju razne vrste idiota, čija želja za vlašću i svemu što ona donosi (novac, privilegije, čast, ugled, ljubavnice ili novu, mlađu ženu) poprima oblik masovne pojave na izbornim listama. Kao autor ovih redova, priznajem, nemam hrabrosti da analiziram svih 6 mitrovačkih lista do kraja. Ko zna na kakve bi šizofrene i moralne nakaze koje se grabe za odborničke mandate – još naleteo!
Da i ne pominjem ogroman deo onih licemera koji su fino uvalili svoje zadnjice na državne jasle i sigurne budžetske fotelje, a svojim biračima nude minimalce po kojekakvim fabričkim logorima, neplaćeni noćni i prekovremeni rad, zabranjena bolovanja. Nesvesni činjenice da ih građani prepoznaju po potezima za koje pre sledi prezir nego mandat, otimaju se za dobre startne pozicije na izbornim listama, provaljuju u stanove i dosađuju telefonima ne bi li od nas izvukli potpise podrške ili obećanje o sigurnom/kapilarnom glasu.
Koji đavo nagoni te nesposobnjakoviće iz naših sokaka da se angažuju u političkim igrama umesto da prate, recimo, rijaliti programe, Marićeva ili Sarapina ispiranja mozga ili bleje kraj malih ekrana gledajući „Arena-sport“ kanale, baš onako kako to i priliči idiotima? Posle mogu da odu i na pecanje “da odmore mozak”.
Možda činjenica da u stvari oni nas, birače, gledaju kao idiote preko kojih će ostvariti svoje parazitske ciljeve? Pa, jesmo li?
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
(M. Milivojević)
