Dejan Tešić iz Mačvanske Mitrovice u želji da promeni posao vozača kojim se dugo bavio, a uz podršku supruge Ivane prošle godine doneo je odluku da pokrene farmu tovnih pilića.
Izgradnja objekta za piliće startovala je u septembru mesecu, a samo pola godine kasnije, odnosno ovog februara u njega je uselio i prvu turu. Objekat je smešten u Noćaju, površine je 450 metara kvadratnih, a kapacitet mu je oko 7.000 pilića.
„Radio sam kao vozač u privatnoj firmi više godina i u jednom trenutku želeo sam da promenim zanimanje, jer je taj posao poprilično težak i naporan, došlo je jednostavno do zasićenja, a svakako želeo sam da pokušam i da više zaradim. Kroz posao vozača sarađivao sam sa ljudima koji imaju farme pilića, pa sam tako došao na ideju da bih i ja mogao da se u tome oprobam, da vidim da li će mi taj posao ići, jer u ovom kraju živinarstvo nije previše zastupljeno, nema ni farmi koka nosilja, a ni farmi tovnih pilića, uglavnom se ovde poljoprivrednici bave ratarstvom, povrtarstvom, svinjarstvom i govedarstvom, što je za mene i dobro“, počinje Dejan.
Ivana i on su prvo kupili plac za farmu, a zatim se pristupilo gradnji koja je trajala neka četiri meseca i opremanju iste. U pitanju je montažno-demontažni objekat koji je zahtevao značajna ulaganja kako bi ispunjavao sve neophodne uslove za kvalitetan uzgoj pilića.
On iskreno kaže da se živinarstvo dosta razlikuje kada se tim poslom baviš, od onoga što je mislio samo posmatrajući druge kako to rade.
„Dosta drugačije je nešto samo posmatrati sa strane i time se zaista baviti, prilično je komplikvanije od onoga kako je meni delovao. Živinarstvo je zahtevno, mora da se radi po određenim pravilima i da se ista strogo poštuju, jer pilići su jako osetljivi i neophodno je da im se obezbede idealni uslovi kako bi uzgoj bio uspešan. Što se nas konkretno tiče radimo ugovorenu proizvodnju za jednu klanicu u Bačincima, piliće dobijemo jednodnevne, tov traje od 42 do 45 dana, a zatim ih predajemo“, nastavlja Dejan.
Prema njegovim rečima pilići traže konstantnu prisutnost i dosta pažnje. Svaki dan mora se proći kroz farmu nekoliko puta i proveriti zdravstveno stanje pilića, jer se sve promene na njima najčešće vrlo lako vizuelno uoče, zatim mora se svaki dan prostreti nova slama, pošto pilići ne smeju biti u mokrom. Ono na čega se najviše mora obratiti pažnja jeste temperatura u objektu koja se redovno prati i koriguje kako bi bila optimalna za određeni period, odnosno dan života pilića.
„Nema tu nekog velikog fizičkog rada, ali jeste velika obaveza, pilići zahtevaju da je neko uvek tu, tako da imam i jednog radnika, jer prosto ne bih mogao sam, ovako radimo na smene od po 12 sati“, objašnjava on.
Odmora u ovom poslu ima, ali samo između dve ture i to nekih petnaestak dana.
„Obično imamo oko dve nedelje odmora od iseljaja jedne do useljaja naredne ture, za to vreme svakako je potrebno objekat očistiti, dezinfikovati i spremiti za nove piliće. Ima vremena za odmor, ali ne previše“, priča Dejan.
Četrdesetjednogodišnjak ističe da je pandemija virusa kovid 19 u značajnoj meri uzdrmala tržište, te da je potražnja za mesom manja.
„Da je lako nije, nikome. Mislim da od ovog posla jedna porodica može solidno da živi u nekim normalnim uslovima, sada je nažalost situacija nešto drugačija, tako da mudro ćutimo i čekamo da vidimo šta će se dešavati u narednom periodu. Razni planovi postoje, ali da ne žurimo, valjalo bi malo biti strpljiv. Mi svakako imamo prostora, volje i želje da širimo proizvodnju, da podignemo još jedan objekat, ali otom – potom. Sada to ne bi bilo pametno, jer slabija je potražnja za mesom generalno, pa i za piletinom“, objašnjava on.
Početničkih grešaka, priznaje Dejan, da je bilo, ali i da još uvek uče, s obzirom da ni jedna tura pilića nije ista, da vremensku uslovi nikada nisu isti.
„Ukoliko želiš da zaradiš sve mora da bude idealno, ako se opustiš od toga nema ništa, stresno je i ne možeš na sve da utičeš, ali trudimo se da budemo iz ture u turu bolji“, kaže Mačvanin.
Bezrezervnu podršku Dejanu pruža četrdesetpetogodišnja supruga Ivana. Ona je zaposlena u Dejanovoj nekadašnjoj firmi skoro dve decenije i to u takozvanoj komercijali.
„Ideja da pokrenemo farmu pilića je bila Dejanova, a ja sam ga u njoj podržala i zajedno smo krenuli u ovaj projekat. Bilo je teško, nije da nije, kao i svaki početak ni ovaj nije bio lak, morali smo prvo dosta da uložimo što sa našim radnički platama nije lako, zatim puno da učimo, da budemo strpljivi, nije jednostavno, ali odlučili smo se na taj korak i sada ostaje da vreme pokaže jesmo li pogrešili. Za sada smo još pioniri i sve nam je i dalje prilično novo, ali radimo i trudimo se, tako da se nadam da će to sve biti onako kako treba“, kaže Ivana.
Po potrebi i ona fizički pomogne na farmi, ali kako kaže Dejan kroz smeh, Ivana je logistička podrška i zadužena za brojke.
„Ne maštamo mi o velikim novcima, ali težimo tome da zarada bude pristojna. Mislim da još treba vremena da prođe, da još po nešto naučimo, da se uhodamo i da neke stvari prosto legnu na svoje mesto, pa onda da vidimo na čemu smo i možemo li dalje“, kaže Ivana.
Dejan za kraj napominje da im je puno pomogla Agencija za razvoj grada Sremska Mitrovica oko razne dokumentacije, te da istoj, na čelu sa Petrom Samardžićem duguju veliku zahvalnost.
(Danka Tufegdžić)
