Pojavljivanje časne sestre Cecilije Tomkić iz Sremske Mitrovice na koncertu ustaškog pevača Marka Perkovića Thompsona u Zagrebu, izazvalo je zgražavanje lokalne gradske, pa i šire, javnosti, uz više reakcija nego što bi neupućeni u mitrovačke prilike očekivali. Iako, samo po sebi, ne bi trebalo da ikom predstavlja problem to što časna sestra voli muziku, ni to što voli masovne događaje – problem je kontekst, jer Thompson nije tek popularni izvođač. Njegovi koncerti nose političko simboliku, često s primesama ekstremnog ustaštva.
Njegov repertoar i retorika nebrojeno puta su bili predmet kritika zbog veličanja nacističke ideologije ili govora mržnje. U takvom ambijentu, prisustvo jedne verske osobe iz Srbije, koja je do juče predavala našoj deci muziku i njene reči “Neka vide da nas ima!” – nosi preteću poruku, htela ona to ili ne.
Srbi još uvek imaju otvorene rane iz zajedničke države sa Hrvatima, u ustaškom genocidu ubijeno je milion njihovih sunarodnika na najbestijalniji način, proterano još gotovo pola miliona, i kada neko koga smo u Sremskoj Mitrovici dočekali kao najrođenijeg, dajući mu ne samo profesorsko zvanje nego i mnoštvo nagrada, onda njeno koketiranje sa zločinačkom ideologijom ustaštva zaista šalje veoma lošu poruku.
Reči koje je časna sestra izgovorila: „Neka vide da nas ima!“ može se protumačiti samo kao provokacija prema ljudima sa kojima je delila isti prostor i ulice. U vremenu društvenih podela, političkih protesta i krize poverenja u institucije, njena rečenica je poziv na ponovno podizanje ustaških crnih zastava, naročito kada je izgovorena pred Tompsonov nastup.
Još uvek ovaj grad nije zaboravio poziv da se organizuje u Sremu Tompsonov koncert, izgovoren od strane odbornice udruženja “Grad za sve nas” Nataše Zec, još uvek se pamti da je na dočeku premijera Hrvatske Andreja Plenkovića u Sremskoj Mitrovici, od svih lokalnih zvaničnika prisustvovala jedino odbornica ovog istog udruženja Kristina Dragišić, pa bi s pravom mogli da se pitamo koliko je među nama onih koji su išli na ovaj Tompsonov ustaški dernek, a da ih kamera prosto nije uhvatila kao Ceciliju Tomkić, časnu sestru lokalne rimokatoličke župe.
Da budemo sasvim precizni, časne sestre su, kao i sveštenici i ostali verski predstavnici, nosioci simbola tako da njihovo prisustvo na ovom koncertu nije neutralno – posebno ne kada stoje „u prvom redu“ događaja čiji je identitetski narativ višestruko sporan.
Podsetimo, časne sestra Cecilija rođena je u Janjevu na Kosovu i Metohiji, a 23 godine je provela u Sremskoj Mitrovici kao orguljašica u rimokatoličkoj župi, ali i kao nastavnica klavira u Muzičkoj školi “Petar Krančević”. Premeštaj je dobila krajem avgusta prošle godine i, očigledno, nije joj dugo vremena trebalo da pokaže svoje pravo lice u odnosu na srpski narod sa kojim je živela.
S druge strane, od države Srbije dobila je mnoštvo nagrada, pored ostalog i „Zlatnu značku“ za koju su je predložili lokalni mitrovački YUGO-idioti. To priznanje smatra se izuzetno važnim među umetnicima različitih oblasti kulture, a dodeljuje ga Kulturno prosvetna zajednica Srbije.
Iako je sama često govorila da se oseća kao Mitrovčanka, s obzirom na to da je vrlo lepo prihvaćena od strane lokalne zajednice, ipak joj je bila draža muzika koja promoviše ideologiju za koju smo mislili da je poražena pre osamdeset godina. Naravno, oni kojima smetaju srpske muzičke zvezde poput Baje Malog Knindže, koji lamentuju nad Sremom govoreći da je samo i jedino tambura zaštitni znak ove lokalne sredine, na ovaj ispad sestre Cecilije po pravilu ćute tek kroz zube priznajući da je muzika ipak stvar ličnog ukusa.
Ličnog ukusa i slobode, dodajemo, ali uz slobodu ide i odgovornost. Posebno kada se nosi crkvena odora koja bi trebalo da simbolizuje mir, toleranciju i uzdržanost.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
