Na izložbi dečijih fotografija, održanoj pre dva dana u sali mitrovačke Mesne zajednice „Matije Huđi“ na kojoj su bili izloženi radovi učenika Osnovne škole „Jovan Jovanović Zmaj“ – trebalo je da se gleda na svet očima dece. Umesto toga, roditelje i nastavnike dočekala je politička podvala – među crtežima učenika, ni krivih ni dužnih, osvanule su fotografije sa blokaderskih skupova koje su ubacili Zboraši iz Saveta mesne zajednice „Matije Huđi“.
Deca su crtala kuće, porodice, proleće i snove. Odrasli su, izgleda, crtali metu na čelu sopstvenog obraza. Jer kakav to mentalni sklop moraš imati da dečiju izložbu pretvoriš u stranački pano? Očigledno da neki naši sugrađani nemaju ni stida ni obraza.
Ovo nije bio politički skup. Nije ni tribina. Nije ni predizborni miting. Ovo izložba radova učenika osnovne škole. Prostor u kome bi politika morala da ostane ispred kapije. Ali ne – neko je procenio da je baš tu najlakše ubaciti svoje parole, sakriti ih među dečije radove i praviti se da je to „građanski aktivizam“.
To nije aktivizam. To je zloupotreba. I to dvostruka: zloupotreba dece i zloupotreba poverenja roditelja. Jer roditelji su dali saglasnost da radovi njihove dece budu izloženi, a ne da posluže kao kulisa za političko samoreklamiranje. Ovakvi potezi podsećaju na najgoru vrstu manipulacije – kada se najneviniji koriste kao štit za lične ambicije. Ako danas bez blama lepe svoje skupove među dečije crteže, šta bi tek radili kada bi došli do ozbiljnije moći, do vlasti? Da li bi granice pomerali još dalje?
Ime Jeffrey Epstein je postalo sinonim za zloupotrebu moći i gaženje moralnih granica. Naravno, niko ne tvrdi da su razmere iste – ali obrazac je isti: koristiti slabije i nezaštićene kao sredstvo za sopstveni interes. A to je linija koja se ne prelazi.
Učenici moraju biti svetinja. Deca moraju biti van domašaja političkih obračuna. Ko to ne razume, nema šta da traži ni u Savetu mesne zajednice, ni u bilo kakvoj javnoj funkciji. Ako je ovo njihova vizija društva, onda je jasno zašto građani zaziru od njih. Jer ko danas instrumentalizuje dečiju izložbu, sutra će instrumentalizovati sve.
Čak bi i najgori tabloidi za tako nešto rekli – ovo je dno! A kada dotaknete dno u školi, među dečijim crtežima, onda je pitanje samo jedno: ima li iko među njima ko će reći „dosta“? Jer ako nema – onda problem nije u fotografijama na zidu. Problem je u onima koji su ih tamo okačili.
