Postoje mesta kroz koja se samo prođe i ona u koja se čovek poželi vratiti čim ih napusti. Noćaj, pitomo mačvansko selo u blizini leve obale Save, pripada ovoj drugoj vrsti. Na prvi pogled deluje kao još jedno ravničarsko naselje, ali već posle nekoliko kilometara postaje jasno da se iza širokih ulica, starih dudova i urednih dvorišta krije mnogo više od običnog sela.
Put do Noćaja vodi kroz beskrajna polja kukuruza, pšenice i suncokreta. Ravnica se prostire gotovo do horizonta, a jedino je zvonik seoske crkve dovoljno visok da prekine taj beskraj. U Mačvi se kaže da je zemlja ovde toliko plodna da „sve prima i sve vraća„, a upravo je ta zemlja vekovima hranila generacije domaćina.
Noćaj nije mesto koje će vas osvojiti na prvi pogled. Njegova lepota krije se u sitnicama – u mirisu sveže pokošene lucerke, u starcu koji ispred kapije sedi na drvenoj klupi i pozdravlja svakog prolaznika, u domaćicama koje još uvek razvlače kore za pitu i dečjoj graji koja se leti čuje sa seoskog igrališta. Šetnja kroz selo podseća na vreme kada se nije živelo užurbano. Kuće su okružene velikim dvorištima punim cveća i voćnjaka. Iza njih prostiru se bašte i oranice, a gotovo svako domaćinstvo ima neku svoju priču – o pradedi koji je obrađivao zemlju drvenim plugom, o sinu koji je otišao u grad ili inostranstvo, ali se za praznike uvek vraća kući.
Noćaj je jedno od onih sela u kojima se još neguje osećaj zajedništva. Meštani se poznaju po nadimcima, zajedno obeležavaju seoske slave, pomažu jedni drugima u poljskim poslovima i okupljaju se na manifestacijama koje čuvaju duh Mačve. Ovde se tradicija ne čuva u muzejima – ona se živi svakoga dana.
Poseban pečat selu daje blizina Save. Reka je vekovima određivala život ovog kraja. Nekada je bila trgovački put, izvor hrane i zaštita, a danas predstavlja mesto odmora i beg od letnjih vrućina. Kada sunce počne da zalazi iza sremske obale, nad mačvanskom ravnicom nastaje prizor koji nijedna fotografija ne može u potpunosti da dočara. Ipak, kao i mnoga sela u Srbiji, Noćaj vodi svoju tihu borbu sa vremenom. Sve je manje dece u školskim klupama, a sve više zaključanih kapija čiji su vlasnici posao i život potražili u većim gradovima ili inostranstvu. No, oni koji ostaju ne odustaju od svog sela. Obrađuju zemlju, grade nove kuće, ulažu u poljoprivredu i veruju da budućnost ravnice još nije izgubljena.
Gost koji dođe u Noćaj teško će pronaći luksuzne restorane ili turističke komplekse. Umesto toga dočekaće ga domaćinska kafa, rakija iz sopstvenog voćnjaka, sveže ispečen hleb i razgovor koji se ne završava za pet minuta. Upravo u tome leži najveće bogatstvo ovog mesta.
Noćaj možda nije upisan među najpoznatije turističke destinacije Srbije, ali jeste među onim mestima koja najbolje pokazuju šta je prava Mačva – ravnica koja hrani, ljudi koji dočekuju raširenih ruku i život koji, uprkos svim promenama, još uvek teče sporije nego drugde. Ko jednom prošeta njegovim ulicama, posluša tišinu predveče i oseti miris zemlje posle letnje kiše, shvatiće da se vrednost jednog sela ne meri brojem stanovnika ni veličinom budžeta. Meri se osećajem da ste makar na kratko pronašli mesto gde čovek još uvek nije izgubio vezu sa prirodom, komšijama i sopstvenim korenima.
U vremenu kada se putuje hiljadama kilometara u potrazi za autentičnim doživljajima, dovoljno je skrenuti nekoliko kilometara sa autoputa Beogard – Šid i stići u Noćaj. Tamo gde Mačva još uvek diše punim plućima.
(M. Milivojević)
