Novinar proveo noć u zatvoru sa osuđenicima: OVO JE NJEGOVA PRIČA!

1
1517

Iako je mnoštvo novinskih reportaža ispričano iz srpskih zatvora, po pravilu, to je činjeno iz pozicije slobodnih građana koji su ugošćeni od strane zatvorskih uprava. Iz pozicije osuđenika, teško da se može naći ijedna. Jedna stara novčana sudska presuda, preinačena u zatvorsku kaznu, „omogućila“ mi je da, kao novinar, prenoćim u zatvorskoj ćeliji sa svim drugim zatvorenicima i steknem uvid u njihov život iz, moglo bi se reći, originalne perspektive.

Na taj način, dobio sam priliku da život osuđenika vidim u krupnom planu, iz prve ruke i na osnovu ličnog iskustva, a ne iz montiranih situacija i nameštenih izjava kojima uprave zatvora, po nekom nepisanom pravilu, žele javnosti da predstave život iza rešetaka u bojama mnogo svetlijim od stvarnih.

I, evo kako je to teklo.

Mesecima nakon pravosnažnosti kazne, zatvor je kao Damoklov mač visio nada mnom. Tek nakon raspisivanja tzv. potrage, stvari su postale ozbiljnije i, svakako, opasnije po mene, sve do trenutka kada sam najzad, zahvaljujući policijskim metodama, meni nepoznatim – lišen slobode.

Lekcija broj jedan: oni koji misle da zatvor mogu da izbegnu odmah nakon hapšenja tako što će platiti iznos kazne, mogu ljuto da se prevare ako policijski službenik planira da u gradu gde se nalazi zatvor (u mom slučaju reč je o Okružnom zatvoru u Novom Sadu) obavi neki privatni posao, a vozi vas iz neke okolne varoši, kao što je ovde bila Sremska Mitrovica.

U automobilu, na putu ka svom cilju iza rešetaka, slušao sam policajca kako mobilnim telefonom NN licu govori da dolazi po određenu tehničku spravu, da je bio dogovor da to preuzme sledećeg vikenda ali mu je, eto, danas nešto iskrslo, pa ga zove da mu se najavi. Hteo sam malo da se poigram.

Mogu li da zovem prijatelja da uplati kaznu, pa da se odmah vratimo nazad?” –upitah praveći neki naivni izraz lica. Odgovor je bio negativan. “Moj prijatelj je visoki funkcioner, nismo iz kriminalnog miljea, bili bi ti neizmerno zahvalni.”- nastavio sam provocirati.

Imaš pravo na jedan poziv kad tamo stignemo.”- odgovara policajac. Ok, znam da se obično dozvoli da se kazna uplati, nisam prestajao da glumatam. “To je protivno pravilu službe, a ja, ako bi me taj tvoj funkcioner ili moj načelnik naterao da prekršim to pravilo odmah bih skinuo uniformu.”

“Yes, of course.”- skoro se naglas nasmejah, shvatajući da u ovom slučaju ipak prevagnula iznenada iskrsla, lična potreba policajca da u Novom Sadu preuzme “određenu tehničku spravu”, a ne neki njegov profesionalni princip.

Osećaj pred kapijom zatvora je nalik osećaju pred kasarnom kada se dolazi na odsluženje vojnog roka. Na šta mislim, razumeće oni koji su oblačili uniformu u slavu otadžbine. Siva prijavnica, sa još bezličnijom uzdignutom fasadom kaznione iza. Rampa. Policijski automobil odlazi, čuvar zatvora, smrknutog izraza lica, bez reči me uvodi u unutrašnjost kaznione, u prokletu avliju. Mene sve više obuzima osećaj nekakve nemoći i beznadežnosti, verovatno kao i u svake druge pridošlice.

Pregled džepova (došao sam samo u farmerkama, teksas košulji i jakni). Popisivanje novca i dokumenata. Dobijam pravo na jedan telefonski poziv.

Lekcija broj dva: ako ne znaš napamet broj koji bi da pozoveš, piši propalo! Nervozni stražar neće dozvoliti niti da se uključi mobilni, niti da se pročita broj ako je zapisan na nekakvom papiriću. Sva sreća, pamćenje me nije izdalo.

Nakon telefonskog poziva, u kojem sam samo dao obaveštenje gde sam, nisam imao više potrebe za daljom pričom. Kolegama iz redakcije je sve već bilo jasno. Ujutro će uplatiti kaznu, tokom dana biću na slobodi. Ipak, i dalje me ne napušta strepnja da se ne dogodi nešto neplanirano što bi moj boravak produžilo.

Nekako u tim trenucima, još na prijemu, raskrinkan sam! Stražar uzima moju novinarsku legitimaciju i pogleda u oči. Prvi put je video čoveka pred sobom, a ne nekakvog osuđenog roba.

Ti si novinar?”- upita. Meni preostade samo da dam potvrdan odgovor, pa dotični odmah prelazi na per si.

Za koga radite?

Posle me drugi stražar odvede ka ćelijama. Nikakav pregled na kovid19, nikakva provera jesam li zaražen, kao da živimo u vremenu pre epidemije.

Prođosmo kroz rešetke, pa hodnikom do vrata jedne od ćelija. Otključava ta obična vrata prljavobele boje. Iz ćelije pokuljao je zadah ustajalog vazduha, mnoštvo glava koje se okreću ka nama. Tek tada shvatih gde sam došao, u samo predvorje pakla, ali ne onog užarenog, sa đavoljim repovima i kazanima ključale vode. Ovaj pakao je užasniji. Pun je ljudi o kojima znam samo ono što su mi servirali u holivudskim filmovima.

U stvari, taj prvi utisak ume da prevati – mnogo toga je drugačije uživo.

U ovoj ćeliji koja je ispresecana sa više prostorija bez vrata, veličine dvosobnog stana, smešteno je oko 40 ljudi. Krevet do kreveta, u dva, pa i tri nivoa. Posle sam čuo da nekad stavljaju osuđenike i u četvrti nivo, odnosno, na podu im slože kocke. Mogu da zamislim kako je ovde leti, kad upari sunce. Između kreveta mesta tek da se prođe. Oni koji su širi u ramenima to čine tako što se, u hodu, malo iskose.

Neki osuđenici mi priđoše, zatražiše cigarete. Čuvši da sam nepušač, prestadoh biti objekat njihove pažnje. Na sredini beše sto, napravljen od drvenih dasaka, i dve obične klupe sa svake strane. Ponudiše mi mesto da sednem.

Odakle si? Za šta si osuđen? Koliko si dobio?”- nizala su se radoznala pitanja.

Osetio sam neverovatnu žeđ, jezik mi se lepio za nepce. Svaka izgovorena reč mi je zadavala bol u suvim ustima. U jednom trenutku zatražih vode. Za tili čas dobio sam tri plastične čaše, donesene sa tri različite strane, od trojice ljudi. To nisu osuđenici kakvim sam ih zamišljao. Obična lica, a la mirni ljudi iz komšiluka. Na njima se oslikava čamotinja, dosada, očaj. Posle sam saznao da je bar polovina osuđeno za nasilje u porodici.

Sama ćelija je oličenje prljavšine. Na zidovima nebrojeno crvenih fleka od stenica, toliko da sam u prvi mah pomislio da je reč o nekakvim ukrasnim šarama.

Noću ne gasimo svetla da rasteramo stenice. Ako je dežuran neki nervozni stražar, on nam ugasi svetlo. Veruj, ne želiš da to doživiš.”- govore mi. Već sam se pokajao što samo ovde! “Radoznalost je ubila mačku.”- pade mi na um narodna mudrost koja bi najbolje opisala moje osećanje.

Mokri čvor, to su tri tuša, bez kabine, jedan lavabo iz čije slavine curi samo hladna voda i dve wc šolje, u odvojenim prostorima, doduše, i ulaznim vratima sa rupama na mestu gde bi trebala biti kvaka. Pokušavam da zamislim kako sve to izgleda ujutro, nakon buđenja, kad 40 ljudi ima potrebu za korišćenjem toaleta.

Gde je moj krevet?”- pitam, u poverenju, Nikolu Markovića, Šapčanina kojeg ovde svi zovu Hedi i kojeg sam među prvima upoznao. Kaže, svi su zauzeti, nije isključeno da ću spavati na klupama. U prvi mah pomislih da se šali, ali me je njegov izraz lica ubrzo uverio u suprotno.

A sami kreveti su metalni, vojnički, na njima tri kocke, tanke poput nekakvih palačinki, flekave, prljave, prašnjave. One se slažu, jedna iza druge, na metalnu mrežu kreveta. Zadužuje se i posteljina koju čini plahta, bela i oprana, ćebe, bušno od moljaca i iskrzano na krajevima. Deluje kužno, kroja kao preuzetog iz romana “Ime ruže”. Jastuk je džačić napunjen perjem, zavezan običnim kanapom sa jedne strane, toliko prljav da sam ga držao sa dva prsta.

Vreme do večere proveo sam u tom centralnom delu ćelije gde se nalazio sto, čekajući da mi se obezbedi smeštaj. Večera, to je nekakva prekisela čorba u kojoj sam jedino prepoznao liske luka. Doduše, bilo je i parče mesa. Pored toga, dobija se i četvrt hleba. Umakao sam taj hleb u čorbu. Ostatak ćelije, svih skoro 40 ljudi nije se baš preterano otimalo o pomenutu večeru.

Sata nema, orijentacija sa vremenom se gubi.  

Imam utisak da se osuđenici, koji sami sebe nazivaju robovima, prema meni ophode sa izvesnom dozom rezerve. Ovde se ne zna ko je ubačeni provokator, a ko tzv. drukara. Okruženje ih je naučilo da budu oprezni. Droga, kriminal, krađa, šverc, nasilje, to je njihova biografija. Ima i ubica kojima je ostalo još manje od godinu dana kazne. I svi su nevini, sudeći po njihovim rečima, svima je naneta nepravda.

Lekcija broj tri: ni za živu glavu ne dolaziti u zatvor bez toalet papira, sapuna, kašike, adekvatnog brijača, grickalice za nokte, plastične čaše, četkice i paste za zube… Bez svega toga, ne postoji ni promil šanse za opstanak!

Noć pre mene stigao je čitav paviljon ljudi iz Sremske Mitrovice. Navodno, tamo se renovira zgrada. Među njima bio je i već pomenuti Hedi, kojem je ostalo još deset meseci robije.

Jedan je od retkih koji su otvoreno priznali svoju krivicu. Po zatvorima je 14 godina od skoro 40, koliko ima. Kaže, otrgao se od droge i alkohola, već pet godina je čist. Oženio se, ima dete. Sad kad izađe, okreće novi list u životu. Iskreno se nadam da hoće, deluje inteligentno. Pričali smo o knjigama vladike Nikolaja. Primetio sam da bolje poznaje materiju od mnogih ljudi na slobodi koji za Svetog Vladiku nisu ni čuli. Čita Nikolajevu knjigu ‘Kroz tamnički prozor’ pisanu u logoru Dahau, koju je naručio iz zatvorske biblioteke.

S tim što je on u logoru ležao nevin, a ja sam kriv.”- iskren je Nikola.

U neko doba, s večeri, dok se odlučivalo o mojoj sudbini, gde ću spavati to prvo veče, donesoše propisanu terapiju za osuđenike, uglavnom razne vrste lekova za smirenje, za epilepsiju, za one koji se leče od alkoholizma….

Dovoljno je da se požališ na depresiju i dobiješ bensedin, ovo, ono, šta hoćeš.”- čujem od raznih ljudi. Tu postoji opšte saglasje između zatvorske uprave, obezbeđenja i osuđenika. Stražari imaju tihu, mirnu kaznionu, robovi se obeznane do jutra. Prošetah uzduž i popreko ćelije. Gledao sam ta zombirana lica, kao da su preda mnom ležala njihova tela, ispražnjena, sa dušom ko zna gde odmaklom, dalekom od ove ograđene proklete avlije. Jeza me hvata od prizora koji vidim.

Ovo nije život, ovo nije ni kazna, ovo je iživljavanje nad ljudima. I, kad izađu, posle ovakvog ‘tretmana’, biće nesposobni za normalan život. Naviknuti na sedative, taj post-zatvorenički period svešće se na nemoć, nerad i bolećivu potrebu za narkoticima. Sve do prve krađe, prvog pucanja u glavi i povratka nazad.

I, ko je tu zatajio, zatvorski psiholozi, uprava, društvo ili sami osuđenici?

U krugu zatvora postoji i kantina. Jednom sedmično, na listu hartije, osuđenici napišu spisak potrepština, pa im se to donese. Naravno, ako imaju dovoljno novca na svom računu.

Neposredno pre povečerja, došao je stražar i sproveo me u drugu ćeliju. U stvari, reč je o samici iako su u njoj bila četiri kreveta. Nema televizora, ni sata na zidu, niti bilo kakvo orijentacija koja bi uputila na protok vremena. Samo dan i samo noć.

Posle mene dovode u samicu i Hedija. Kaže, ne smeš prvu noć da budeš sam, po nekim njihovim pravilima. Kaže, znaš li Očenaš, ja se svake večeri molim.

Kaže, spavaj obučen da ne dobiješ šugu ili neku kožnu bolest od tog ćebeta.

Ponudi me nes kafom. Izvinjava se što je hladna voda. Pružih mu plastičnu čašu, jednu od one tri koje koje sam po dolasku dobio. Moj mali kapital.

Nisi ti brate iz ove priče, kaže mi posle. Video sam ja to odmah, dodaje. Kaže i da ne gasim svetlo. Znao sam iz kog razloga. Nije morao da pominje stenice. Posle je pričao o svom boravku u Beču gde je upoznao ženu.

Bila je to duga, duga noć.

Ujutro, posle doručka (frtalj hleba, marmelada i čaj), umesto zakazanog lekarskog pregleda, stražar mi reče da pokupim posteljinu, zarad razduženja i da se spremim za otpust. Novac je uplaćen, kazna je anulirana.

Izvedoše me iz zatvora. Prođoh ispod podignute rampe.

Rominjala je neka sitna kišica, ali je nisam primećivao. Ni namršteno nebo nada mnom, prepuno mrkoplavih oblaka. Kada sam ugledao na parkingu automobil i kolegu iz redakcije u njemu, učinilo mi se kao da su me obasjali neki čudni zraci. Nekog tajanstvenog, toplog, na oko nevidljivog, sunca, koje se zove sloboda.

OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO

Ćelije u kojima je provedeno vreme u zatvoru: A) tokom dana, B) tokom noći

(Milan Milivojević/foto: UIKS)

1 COMMENT

  1. Svaka cast.Sve realno opisano…
    Samo sto je na izdrzavanju jos gore na bloku za izdrzavanje boravi po 100lica..
    U tom zatvoru sam boravio 2009-2010g kazna od godinu dana tada je u zatvoru vladao neformalni sistem.
    Tuce izmedju zatvorenika zatvorenici su vodili blok.resavali su svoje probleme od ranije.
    Mnogi su izasli kao invalidi te godine..
    Posle sam opet boravio 2014-2015g kazna od deset meseci .Nije se mnogo promenulo nije bilo toliko komflikta
    i bilo nas je dosta manje u sobi od 40 kvadrata na sje bilo 12 za raziku do prosle robije gde nas je bilo preko 20 u istoj sobi.
    Obe kazne sam proveo u zatvorenom delu zatvora.
    O stenicama i sugi da nepricamo zatvorenici izujedani po celom telu…

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here