Poznata je izreka da sve što se može odraditi danas, ne treba ostavljati za sutra.
Medjutim, koliko god svi donekle bili svesni negativnih uticaja odugovlačenja, nekako se uvek potkrade da umesto što odrađujemo ono što nam je svakako kad-tad neizbežno, po ko zna koji put listamo kanale na tv-u, ažuriramo statuse na društvenim mrežama ili prosto samo sedimo ne radeći ništa. Ovakva situacija obavezno ne mora imati loše posledice jer sasvim je u redu ponekad sebi dati oduška i odložiti sve ono što nam i nije baš prijatno, ali treba biti obazriv da takva ponašanja ne prerastu u naviku i poprime oblik podrazumevanog obrasca u repertoaru našeg ponašanja.
Osnovna zabluda vezana za odugovlačenje je onaj trenutni i kratkotrajni osećaj radosti da tokom odugovlačenja radimo baš ono što želimo, a to nikako nisu aktivnosti iz domena obaveza. Ono što se možda nazire u ovakvom htenju je bunt kojim osoba pokušava da kanališe napetost zbog možda potencijalnog neuspeha, osećaja preopterećenosti ili nedostatka vere u sebe. Nakon prijatnosti koja obavezno kratko traje, najčešće se posledično probudi osećaj krivice jer se posledice odlaganja veoma brzo pokažu. Nagomilane poslovne obaveze, neplaćeni računi ili ispiti koji se prenose iz jednog ispitnog roka u drugi samo su neke od očiglednih posledica odlaganja koji mogu ostaviti teže ili lakše posledice.
Ono što najčešće dovodi do ovakvih situacija nisu neke objektivne okolnosti, već je sklonost ka odlaganju najčešće posledica loše organizacije vremena, nemogućnosti „disciplinovanja“ sebe ili nesposobnosti osobe da preuzme odgovornost za moguće negativne posledice svojih poduhvata. Loša organizacija vremena u toku dana je povezana sa nedostatkom strategije u dolaženju do cilja jer kada ne postoji plan aktivnosti koje nas vode do planiranog ishoda, teško da možemo očekivati ikakav uspeh. Ljudi se često mogu zavarati i time što dvadesetčetvoročasovni dan može izgledati dugo, ali kada nema smislenog plana svi raspoloživi sati će se rasplinuti i na kraju dana može ostati samo nezadovoljstvo sobom, krivica ili stid.
Ima ljudi koji će reći da ovo i nije neki problem jer oni fantastično rade pod pritiskom kada je vremena baš malo, ali se može postaviti sasvim opravdano pitanje kako neko može raditi sjajno pod tenzijom?! Takva situacija podseća na slučaj osobe saterane uza zid kojoj je jedino u cilju da „izvuče živu glavu“, te tada i nije baš u poziciji racionalnog razmišljanja.
Svi oni koji su skloni odugovlačenju pored pomenutih samozavaravanja, često su u nemogućnosti da sebi postave granicu i preduzmu na vreme čak i manje prijatne obaveze. Oni sebe najčešće teše da su ovakvim načinom života slobodni, oslobodjeni svih okova svakodnevice i u poziciji da uvek biraju šta žele da rade što nikako ne može biti istina jer svaka odrasla osoba ima sposobnost predvidjanja negativnih posledica svog odugovlačenja, ali i mogućnost da sa sobom „postigne konstruktivne dogovore“ koji će svakako doprineti povoljnijem ishodu situacija. Postavljanjem granica sebi ne znači nikako da će nestati sav prostor rezervisan za slobodne aktivnosti, relaksaciju i opuštanje, već da se ovakvim odnosom prema sebi osoba odgovornije postavlja prema sebi i svim situacijama koje su za nju značajne. Preuzimanjem ovakvih odgovornosti za kvalitet svog života osoba može steći i veći osećaj moći i uticaja u vlastitom životu.
Šta god da je uzrok odugovlačenja, važno je uvideti da dugoročno gledano sve ove iluzorne strategije nisu pogodne, a nipoštoprijatne čim njihove posledice postanu očigledne. Tada svi kratkotrajni prijatni osećaji gube na važnosti i najčešće se sva raspoloživa energija pojedinca ulaže u popravljanje štete nepromišljenih postupaka, koje je svakako bilo moguće sprečiti.
Zato je važno na vreme i bez straha preuzeti odgovornost za svoje postupke i na taj način prevenirati sve negativne posledice odugovlačenja.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
Jelena Dragičević Berat,
TA psihoterapeut
Kontakt: savetpsihologa@gmail.com
kontakt telefon: 065 3030120
